Show Less

An den Anfängen der serbischen Philologie- Na počecima srpske filologije

"Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> von Sava Mrkalj (1810-2010)- "Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> Save Mrkalja (1810-2010)

Series:

Edited By Gordana Ilic Markovic, Anna Kretschmer and Milos Okuka

Die Beiträge dieses Bandes befassen sich mit dem sogenannten Slawenoserbischen, der Schriftsprache der Serben im späten 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahrhunderts, sowie mit dem Werk, Leben und Zeitalter des Sprachreformers Sava Mrkalj, dessen programmatischer Text Salo debeloga jera libo azbukoprotres vor 200 Jahren veröffentlicht wurde. In diesem Kontext werden verschiedene Aspekte der Epoche, ihres Kulturparadigmas und der damaligen Schriftsprache behandelt. Einen weiteren thematischen Strang stellen die Arbeiten dar, die sich mit der Poetik, Rhetorik und den literarischen Richtungen des serbischen Schrifttums beschäftigen. Ein dritter Schwerpunkt gilt der beginnenden philologischen Arbeit, deren Anliegen die Schaffung einer Schrift- und Literatursprache für das serbische Sozium war, das sich in dem Übergang von der alten Kulturtradition und dem Lebensparadigma der Orthodoxen Slavia hin in die europäische Neuzeit befand.

Prices

Show Summary Details
Restricted access

БОЖО Б. ЋОРИЋ (БЕОГРАД) О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА

Extract

* 1. Увод Централно место у радовима о Сави Мркаљу заузима, из разумљивих раз ло га, реформа ћириличког писма изложена у књизи Cfkj lê,êkjuf êhf kb,j fp,úrjghjnhêc. О самом језику те књиге, и уопште о језику Мркаљевих дела, писано је ретко, мало и несисте- матски. Међу ауторима који су истражива ли Мркаљев језик треба посебно издвојити Милку Ивић и Александра Младеновића: они су, за сада, једини који су, свако из свог угла, нешто ви ше пажње по- светили анализи језичких специфичности Сала.1 Своје чланке ови истраживачи објавили су у зборницима научних прилога о Србима у Хрватској: Мркаљ, с обзиром на порекло и место у српској култу- ри, није могао у таквим приликама бити заобиђен. У основи рада Милке Ивић стоји намера да се „утврди да ли је, и у којој мери, у Мркаљевом језику видљив утицај свих оних културних и говорних средина“ са којима је био у контак ту (Ивић 1988), док се у другом раду, упркос наговештају из наслова, више расправља о ортограф- ским, него о језичким проблемима (Младеновић 1989б). Мањих ос- врта на Мркаљев језик (пре свега на грађи Сала) има и на другим местима, по правилу уопштено и у виду вредносних судова. Имају­ ћи све то у виду, ми смо овом приликом за предмет анализе одабра- ли само један језички ниво – творбу речи, обухватајући при том не само грађу из Сала, већ и из других Мркаљевих филолошких ра- * Рађено у оквиру пројекта Српски језик и његови ресурси (178006). 1 Ово је најчешћа редукована верзија имена Мркаљеве познате књиге. 190 БОЖО Б. ЋОРИЋ дова.2 Наш избор био је под стакнут, поред осталог, и специфичном позицијом творбе речи у епоси у којој је наш аутор живео. Већ у првом контакту са грађом искрсло је питање назива језичког идиома коме је та грађа припадала. А да питање доиста има смисла, говори податак да су најпознатије Мркаљево филолошко дело (Cfkj lê,êkjuf êhf kb,j fp,úrjghjnhêc) у два маха језички осавремењивали, односно на савремени је зик преводили врло позна- ти језички стручњаци. Те своје, условно речено, преводе, праћене свеобухватном анализом Мркаљевих схватања језика и писма, објавили су у засебним књигама које су публиковане поводом одре­ ђених годишњица: прва о двестотој годишњици Мркаљевог рођења (ауто ри су Милан Могуш и Јосип Вончина, 1983), а друга о двестотој годишњи ци појаве Сала (Милош Окука, 2010). Реална су очекивања корисника так вих књига да у њима нађу и одговор на питање о име- ну језика са ког је вр шено осавремењивање (превођење).3 У старијој књизи се само констатује да је Мркаљ „išao za tim da baš taj ,prosti jezik‘ uazbuči, i to grafijom samo njemu primjerenom, te ga tako digne na rang književnog jezika“ (Moguš/Vonči na 1983: 16), али се сам језик Сала не именује. Милош Окука, други прево дилац, има две књиге о Салу, те је два пута имао прилику да изнесе своје мишљење о томе – којим је језиком то дело писано. Први пут је свој став о овом питању формулисао, узгредно, на следећи начин: „Das ,Salo‘ ist zwar nicht in reiner Volkssprache verfasst, er ist diesem Ziel aber sehr nahe gekom­ men“ (Оkuka 1975: 71). Ово мишљење није поткрепљено конкретним по тврдама из Мркаљеве књиге, али не треба сумњати у то да је Оку- ка, анали зирајући садржај Сала, с пуном пажњом размотрио и сам језик којим је Мркаљ изложио реформу писма. Неколико деценија 2 Наш корпус је сачињен из три Мркаљева дела: Cfkj lê,êkjuf êhf kb,j fp,úrjghjnhêc (Будим, 1810), Палинодiа либо обрана дебелога ъ (Новине србске, 1817, 326–328), те писмо уредништву новина објављено у рубрици Смѣсице кньижественне (Новине Србске, 1817, 383–384). Скраћенице: СА по = Сало посвета, СА пр = Сало предговор, ПА = Палинодија, ПИ = Писмо. Падеже означавамо великом словом, а граматички број малим (нпр. Нј = номинатив једнине, Гм = генитив множине, и сл.). Скраћеница р. односи се на руски језик. 3 У даљем тексту говорићемо, из практичних разлога, о преводима и преводио- цима. 191О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА након прве књиге, Окука ће се вратити Салу, али сада и као прево- дилац. За такву прилику ва љало се одредити према лингвониму у Мркаљевој књизи: Окука то чини, али из једне шире перспективе, у скупини писаца. Наиме, он ће у својој књизи констатовати да су славеносрпским језиком писали значајни писци с почетка 19. века „међу којима су и Захарије Орфелин, Павле Соларић, Сава Мркаљ, Атанасије Стојковић, Милован Видаковић и други“ (Окука 2010: 54). Иза овако уопштене опсервације не види се која су Мркаљева дела пи сана славеносрпским језиком: сва, или само нека. Међутим, коју страницу касније налазимо следећу смелу тврдњу: „А како го- воримо? И који је то је зик? То је српски народни језик утемељен на источнохерцеговачко-крајиш ком дијалекту са елементима језичке надградње који су разумљиви сваком образованијем Србину. Тако се Мркаљ први у нас изјаснио за народни је зик ијекавског изговора као књижевни језик. И последње поглавље своје књиге Сало дебелога јера либо азбукопротрес написао је тим језиком и ре фор мисаним писмом“ (Окука 2010: 61). Из цитата се, поред осталог, види да је српским народним језиком написано само последње поглавље Сала, али се не каже којим су језиком писана ранија поглавља. Ни у радовимa других аутори који су се, у разним приликама и разним поводима, изјашњавали о Мркаљу и његовом Салу, не нала- зимо прецизни је опредељење у вези са лингвонимом. Један од првих осврта на Мркаљев језик потиче од Љубомира Стојановића, који у обимној књизи о Вуку Ка раџићу даје кратку оцену о Мркаљевом језику: Мркаљ заиста у предгово ру вели да му је намера ,протресајући‘ азбуку учи ни ти крај колебању у неуређеном српском правопису. И он то излаже (истина не баш лепим и чис тим језиком и стилом) тако просто и јасно, да се ни данас не би могло боље рећи (Стојановић 1924: 47). Скрећемо пажњу управо на суд о не баш ле пом и чистом језику, на једној страни, и о простом и јасном излагању, на другој страни, што је у начелу кон традикторно. Овај аутор, међутим, не именује језик којим је Мркаљ на показани начин писао. 192 БОЖО Б. ЋОРИЋ Прва која је Мркаљеву писану делатност оценила из перспекти- ве нази ва језика била је Милка Ивић. Полазећи од функционално­ стилских па ра метара, она износи следећу тврдњу: Као и остали образовани Срби онога времена, и Мркаљ се служио мање више чистим народним језиком пре све га у приватним писмима и приватним за бе леш кама; иначе је писао славе носрпски, односно руско­ словенски. Овај по след њи начин изражавања гајио је доследно у свом званичном обраћању црквеним влас тима (Ивић 1988: 47). Из ове формулације може се закључити да су образовани Срби, а с њима и Мркаљ, у споменуто време у писању практиковали триглосију. Мркаљ је, закључујемо, приватну кореспонденцију во- дио на српском, службену преписку са црквеним властима на ру- скословенском, али се не види јасно којим језиком су писана остала дела (под условом да се из не прецизне констатације – да је иначе пи- сао славеносрпски, односно руско словенски – не схвати да све мимо кореспонденције припада овим двама језицима). Одмах иза ове, следи друга опсервација о језику, а у њој се спо миње и Сало: „Све остало што је било срачунато на публиковање, пре све га расправа о ,салу дебелог јера‘, било је писано са прилично славеносрп ског на- носа“ (нав. д.: 47–48). Израз славеносрпски нанос уноси у рас пра ву о је зи ку Сала велику збрку: закључујемо да је дело писано некаквим без и ме ним језиком са доста наноса из неког другог језика, а тај дру- ги језик је славеносрпски. Магловите ставове о Мркаљевом језику у Салу налазимо и на крају чланка: „С друге стране, бројни славе- носрпски, односно руско сло вен ски језички наноси потврђују његову приврженост црквеном обра зо ва њу и верност раније стеченим на- викама“ (Ивић 1988: 52). Дакле, сла ве но српским се прикључују и рускословенски језички наноси,4 али се не види идиом у коме су ти наноси присутни. И Александра Младеновића, једног од најпознатијих истражи- вача дела Саве Мркаља, првенствено је занимало питање – којем 4 Славеносрпски нанос потврђује се примерима правописание, разумителност, вешт, на конац, а додаје се да има и нешто типично руских речи као што су можно и вредительна. 193О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА је језику намењена реформа писма изложена у Салу, а не сам језик тог дела. Он ову тему вари ра у низу својих радова, а нас је у све- му томе интересовала пре свега фор ма идентификације језика. Тако Младеновић једном приликом износи став да је Мркаљ „рускосло- венску ћирилицу свога времена врло успешно ре формисао (1810. г.) за потребе писања ондашњим српским књижевним је зиком“ (Младеновић 1989а: 148–149). Међутим, прецизан назив тог српс ког књижевног језика овде изостаје. Следећи пут, пишући о истој теми, Мла деновић ће утврдити да се Сава Мркаљ „представио јавности као први мо дерни реформатор српске азбуке која би служила за писање српским књижевним језиком на народној основици“ (Младеновић 2008: 310). Син тагма српски књижевни језик на народној основици врло је фреквентна у је зичким расправама током претходних две- ста година, али се првенствено користила (а и данас се користи) у вези са језичком реформом Вука Стефа новића Караџића. А на шта Младеновић мисли кад ову синтагму користи, показује следећа констатација: Мркаљу је било сасвим јасно да је основни правац његовог рада био усмерен према азбуци српског књижевног језика на народној основици, и то, наравно, оног којим се писало у његово време а који ми зовемо срби- зирани сла ве но српски (Младеновић 1991: 374). Ов де се види да Младеновић ставља знак једнакости између српског књи жев ног језика на народној основици и србизираног сла- веносрпског.5 Појам ср бизирани славеносрпски је, на први поглед, дискутабилан, с обзиром на ге нетску структуру славеносрпског језика коју је сам Младеновић пред ставио на следећи начин: физиономију славеносрпског типа књижевног је зика, нпр. у једном делу неког писца, одређује степен присутности рускословен ских и руских, с једне, и срп ских народних језичких црта, с друге стране (Младеновић 1989а: 82). 5 Исп. и мисао изречену на истој страни чланка: „а за онај други (српски књижевни језик на народној основици, славеносрпски) Мркаљ је извршио своју познату корениту и револуционарну азбучну реформу“ (исто). 194 БОЖО Б. ЋОРИЋ Оваква физиономија резултат је тежње за већом разумљивошћу писаних текстова, а језичка разумљивост постизана је ср бизирањем руских и рус ко сло венских текстова (Младеновић 2008: 189). Међу првима је такав пут постизања језичке разумљивости изабрао Заха­ рија Орфелин, те он, неким својим радовима, стоји на самом почетку хи бридног славеносрпског језика, који ће током наредних деценија 18. и 19. века доживљавати одређене мéне. Тако ће језик који је, прво- битно, створен србизацијом руско сло вен ског (и руског) језика, имати у српској писмености и фазу „властите ср би за ције“ (нав. д.: 189). Управо за тај срби зирани славеносрпски је зик Мла де но вић користи алтернативни назив срп ски књижевни језик на на родној осно вици, што може унети одређену забу ну у књижевнојезички пој мовник, по­ себно из савремене перспективе. Сам Мркаљ није у филолошким радовима именовао језик којим их је пи сао, али се из његових узгредних напомена јасно види да је он један од по борника писања на српском језику. Овак- во његово опредељење потврђују ста вови да „zfb˘dênmf dj™vjözf hf™úvbnêkzjcn gêhdb rjzfw b zfxfkj ú tlzjv t™brú tcn“ (СА 1–2), односно „самые пак насъ што се тиче, то мы у просто народ нѣмъ єзыку нашемъ коимъ починѣмо писати, Jоште већма дебело ъ тре- буемо, него у црковномъ“ (ПА 328). Међутим, само опредељење за пи сање на српском језику не значи и то да је он своје научне (фило- лошке) ра дове и писао њиме. Уосталом, појам и термин народни језик (са разним ва ријацијама у имену) по природи ствари је непре- цизан, па је исправна кон статација да је тај назив „у делима српских писаца с почетка XIX века ... релативан појам“ (Ивић/Кашић 1981: 315). Спроведена анализа релевантних радова о Салу показује да је из њих готово немогуће прецизно утврдити којим је језиком то дело написано, што нас је навело на то да сами решимо ту загонетку. Већ на основу оп штег познавања језичких прилика у српском писаном стваралаштву Мрка љевог доба могло би се казати да Сало није мог- ло бити написано српским (народним) језиком. И не само Сало, већ и друга два Мркаљева краћа фи лолошка рада – „Палинодија“ и „Писмо“. Овакву тврдњу, наравно, ваља пот крепити одговарајућим 195О ЈЕЗИКУ МРКАЉЕВИХ ФИЛОЛОШКИХ РАДОВА чињеницама. Ми то и чинимо, полазећи у тој наме ри од већ цити- ране Младеновићеве карактеризације оновременог типа књи жевног језика која се огледа у „присутности рускословенских и рус ких, с једне, и српских народних језичких црта, с друге стране.“ Остав­ ља ју ћи по страни црте које карактеришу српски језик (њих у овом случају про сто подразумевамо),6 издвојићемо из Мркаљевих фило- лошких радова од ређен број условно речено „несрпских“ црта, не инсистирајући при том ни на потпуности њиховој, нити на прецизној категоризацији. Наиме, у на ред ном пасусу даћемо, илустрације ради, списак одређених лексема које сво јом целином или само сегментал- но показују своју рускословенску (рус ку) провенијенцију. Примери се наводе у оригиналном лику (онако како сто ји у СА, ПА и ПИ): cjxbzzbnêkm (СА по), Сочинитель (Пи 384), cjcnfd (СА пр), cjrhfnbnb (СА 10), cj,infdf (СА 1, СА2), cjcnjê (СА 2), cjcnjb (СА 5), cjcnjånb (СА 14), cjcnfdkäz (СА 2), cjrhfnrê (СА 5), cjxbzrê (СА 9), cjlêhöb (СА 4), cjlêhöfdf (СА 5), zêcjdêhiêzf (СА 4), zêcjdêhiêzcndj (СА 6, СА 14), cjb™djkmbvj (СА 9)...

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.