Show Less

An den Anfängen der serbischen Philologie- Na počecima srpske filologije

"Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> von Sava Mrkalj (1810-2010)- "Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> Save Mrkalja (1810-2010)

Series:

Edited By Gordana Ilic Markovic, Anna Kretschmer and Milos Okuka

Die Beiträge dieses Bandes befassen sich mit dem sogenannten Slawenoserbischen, der Schriftsprache der Serben im späten 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahrhunderts, sowie mit dem Werk, Leben und Zeitalter des Sprachreformers Sava Mrkalj, dessen programmatischer Text Salo debeloga jera libo azbukoprotres vor 200 Jahren veröffentlicht wurde. In diesem Kontext werden verschiedene Aspekte der Epoche, ihres Kulturparadigmas und der damaligen Schriftsprache behandelt. Einen weiteren thematischen Strang stellen die Arbeiten dar, die sich mit der Poetik, Rhetorik und den literarischen Richtungen des serbischen Schrifttums beschäftigen. Ein dritter Schwerpunkt gilt der beginnenden philologischen Arbeit, deren Anliegen die Schaffung einer Schrift- und Literatursprache für das serbische Sozium war, das sich in dem Übergang von der alten Kulturtradition und dem Lebensparadigma der Orthodoxen Slavia hin in die europäische Neuzeit befand.

Prices

Show Summary Details
Restricted access

МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ /ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ*

Extract

МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ* Квасац за мијене у новој српској књижевности поставио је Доситеј Обра до вић јавним захтјевима/начелима, одреда полемичким с обзиром на пре овлађуј ућа понашања и норме. Он сам је у својим текстовима контраглас (ан ти фон) именoвao Зилотијем (зелотес = ревнитељ, поборник, фанатик), узи мајући га као фигуру/лик који оспорава његове идеје или полемише с тим идејама. Иако такав „антифон“ у тадашњој српској књижевности не по стоји, тј. нема текстова/књига које би се бавиле тим питањима, барем не об јављених, Доситеј га је узимао као глас јавности, као расположење у од­ ре ђеним круговима српске интелигенције.1 Тек се са изреченим ставовима мог ло полемисати, и зато Доситеј прави маску, уводи личност која те ста­ во ве тобож заступа, како би могао да реагује на њих у штампаном облику. Могло би се рећи да праве полемике у српској поезији почињу негдје од Плача Сербији2 Захарије Орфелина (1762). Али то није „пјесничка по­ ле ми ка“, већ ламент над судбином народа и сатира која се тиче текућих друшт вено­политичких прилика. Појам пјесничка полемика подразумијева по лемичке исказе о пјесништву уопште (о поетици) или о конкретним пјес ма ма. Колико се чини да ову врсту пјесама није тешко издвојити, ипак * Двојност у наслову посљедица је тешкоће да се раздвоји пјесничка полемика (у облику пјесничког дјела) и полемика о пјесништву писана у прози. Уз то мали обим Мркаљевих текстова и преплитање једног круга питања и примјера не дозвољава раздвајање. 1 У рукопису је остала Орфелинова Представка Марији Терезији (Матица српска, Нови Сад, 1971–1972), писана на њемачком (овдје с преводом на српски). Тек ће послије појаве Доситеја Обрадовића услиједити, у јеку јозефинистичких реформи, полемичке књиге Јована Мушкатировића (Краткоје размишленије о праздници, Беч, 1786), Михаила Максимовића (Мали буквар за велику децу, Беч, 1792) и др. 2 Све наслове и наводе писане старом графијом преносимо у транскрибованом облику и новом графијом. ДУШАН ИВАНИЋ (БеОгрАД) 254 ДУШАН ИВАНИЋ оне не мају у свим случајевима уочљиве садржајне или формалне чиниоце иден тификације, већ се таква оријентација препознаје и по контексту и по те матизованим интертекстуалним/интеркултуралним односима. Наиме, полемички став у поезији може и да се скрива и да се изриче от ворено. У првом случају, у скривеној полемици, сви чиниоци текста мо гу дјеловати у том правцу, било да оспоравају, било да извргавају порузи или нуде друга рјешења у односу на постојећа пјесничка дјела. И у от во ре ној полемици с другим текстом има веома широких могућности које доз воља­ вају стварање посебних жанрова/техника у оквирима пјесничке тра ди ције (нпр. травестија, пародија). Лаза Костић (1902) је, нпр., у својој књизи о Змају критику поезије свога „пјевидруга“, поред директне критичке ри је­ чи, често изводио у облику пародија, пародијских коментара и травестија. Али Костић је оставио такође низ полемика у облику пјесме, нпр. са Јак­ ши ћем, Змајем, Каћанским, па, коначно, и са самим собом (Santa Maria della Salute и Дужде се жени) (Иванић 1976). Пјесничке (као и друге) полемике у српској књижевности почињу са раз војем, гранањем и диференцирањем тема, мотива, форми, посебно са наз накама књижевних школа и пјесничких група у Трсту, Сремским Кар­ ловцима, а потом и у другим средиштима српске културе (каквим ће по­ ста ти дјелимично и Београд, док бораве у њему Доситеј, Иван Југовић и др., или Беч у вријеме Новина србских и Вука Караџића). Не ради се увијек о по лемичкој оријентацији на одређен туђи текст, већ о односу према пи­ та њи ма језика, стиха, жанра, тематике. Та питања су почели постављати пјес ници као теоријска/поетичка. Тако нпр. Јован Дошеновић у предговору сво јој збирци Лирическа пјенија (1809) имплицитно одговара на њих у сво­ јим пјесничким творевинама: Но ставке изнаћи и метнути на крају ретка јест најлакша ствар, на ко је мало велики пјеснотворци сматрају; обаче знати у целоме ретку свагда ре­ чи све согласно спојити, да изрекавши једну, друга већ сама прилева се на уста за первом, и тако све једна за другом да се вежу слаткогласно /.../ То је цела, пак силна вештина, и мили дар природе у једнога пјеснотворца. Многи наши – што сам примјетио до сад у разни мали пјеснотворенија, на српски, и славенски – варају се, гледећи само на оконченије ставка нека им је то сложно; а спреда цео редак нагрђен, ибо речи стрше противно као на јежу. /.../ Набљудавао сам согласноје везање речи, и равноје число 255МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ сло го ва. То су моја правила за сад на српски (Дошеновић 2005: 23–24, 150–151). Исте године Лукијан Мушицки у оди Андреји Волному расправља о спо собности српске музе да буде „ходом римка“, тј. да се служи римским раз мјером.3 Узимајући често форму обраћања, Мушицки је у својим пјес­ ма ма рас прављао о питањима поезије, етике, васпитања, али и о пјес нич­ ком стварању или о будућности српске поезије, те су неке његове пјесме, по форми и поводу пригодне, у ствари мање или више развијени филолош­ ко­књижевни трактати, често полемички интонирани. И кад полемички став није изричит, он као калуђер пише епитаф личности која је у високом пра вославном клеру веома спорна („Сени Доситеја Обрадовића“). При то­ ме о Доситеју говори у библијским паралелама и параболама: скупљање зна ња, појење жедних, множина сљедбеника, ослободилачки дух Доси те­ је вог дјеловања, готово дословно саопштен Доситејевим ријечима („нерад / Ви дети ум богоданиј рабом“, тј. нерад да ум дан богом буде роб, потчињен предрасудама). Прекоријевајући пријатеља што пјева на мађарском („Мо­ је му пријатељу Михаилу Витковићу“, 1811), устврдиће „С родом је свезана сла ва наша“, уз развијање мотива претапања српског народа „в чуже ста­ до“. Тај мотив је већ дао Соларић у свом књижевноисторијском и библио­ граф ском спису (1810),4 али је Мушицки у њ унио снагу опште свијести, ко ја је дотакла и Вука Караџића у његовим првим текстовима које је уоп­ ште објавио.5 3 Поменута и друге пјесме Лукијана Мушицког у издањима 1838, 1938. и 2006. 4 „Сербљи дома потурчили се с Турци, неки вјером а сви наравами, повлаши­ ли се с Власи, помађарили се с Мађари, с Италијани поиталијанчили се, и поњемчили се с Њемци! Шта је јоште требало, пак да исчезне овога имена народ?“ (Соларић 1810: 56). 5 „О томе ja неколико дана са печалним сожаленијем расуждавајући, и од једне мисли на другу прелазећи, добијем у руке једну Оду господина Мушицког, из које сљедујући стихови распале моју печал јошт већма: “От вас премноги језиком, нравами / Прелили с’ јесу Даке во сосједне; / Во Чалмоносце, волке ваше; / B’синове Арпада; в’чуже стадо.” Ово су, истина, само четири врсти­ це пред очима, али je као на сроке у расуждењу много речено. A кад би се то хотјело толковати и пространо описати, заиста би имали о чему сви наши списатељи радити“ (Предсловије, Мала простонародња славено-сербска пјеснарица, Беч, 1814: 13). 256 ДУШАН ИВАНИЋ Српска поезија препородног доба укључује се у полемике око језика, сти ха и риме, митолошке традиције, ритма, а потом ће се полемичност ти­ ца ти идеја, европске цивилизације и националних питања. (Тај полемички ком плекс није српска специфичност: он обухвата добар дио књижевности сло венских народа и народа који нису стабилизовали свој језик ни развили књи жевност). Између 1810. и 1830. полемика је опште мјесто српске књи­ жев не ријечи, књижевних списа, било да се тичу аспеката језика, писма и сти ла (Дошеновић, Мушицки), идентитета српске културе, потом спорова око новијих историјских догађаја, односно узрока пропасти српског устан­ ка (Сербије плачевно пакипорабоштеније, Венеција, 1815). То је не сумњи­ во посљедица стања културе у околностима новог великог расијања и кри зе опстанка цијелога народа послије катастрофе 1813. године. За Мркаља се може рећи да је у српску књижевност ушао без маски опре за и скромности, аутор који с пуном компетентношћу уобличава своје фи лолошке идеје. Са истом увјереношћу полемисао је, међутим, и о дру гим питањима. Посебан дар је испољио у процјењивању стилско­се ман тич ке вриједности ријечи. Таквог су домета и напомене о смислу и ваљаности јед ног исказа у стиховима Лукијана Мушицког (око ријечи сојуз);6 такве су и Мркаљеве мисли о употреби и улози класичне митологије, коју одбацује из пјесничке праксе, или о улози „сличности“ (тако назива риму), коју вео­ ма уважава. Напад на „баснословије“, грчке и римске богове у истом је писму у којему издваја „сличност“, као згодно средство „допасти се чита­ тељу и слушатељу“, мада „спјевцу“ ствара „теготе“ – али „то красно удо­ жество теготе своје нужно имаде“ (Мркаљ 1994: 126). У својој планираној а необјављеној књизи Забавник за српске списатеље, Вук је Караџић имао готово исте аргументе око броја слогова, полемишући с Лукијаном Мушицким.7 Мркаљ (1984: 128, 130–137) такође полемише у писмима и но винским члан цима о природи модерног романа, о дијалектима (го во ри­ 6 „И сама ријеч сојуз, другојачије добра, у пјесми мало ваља; јер оно, што ријеч сојуз значи, не долази под чувства“ (Мркаљ 1994: 138–139). 7 „Шта ми маримо за његове слогове и за стихове, тo je његова брига; зато тражи бесмртну славу; a кад би ласно било стихове писати, какву би онда поета имао чест?“, каже Вук (Караџић 1986: 33) у имагинарном обраћању пјеснику који се жали на силабичке и сличне обавезе у писању поезије. 257МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ ма) и дије ло ви ма српског народа, о стилској вриједности појединих ријечи, ко вани ца ма, проблему превођења, све узгред, фрагментарно. Оријентација на полемику најнепосреднија је у имплицитним полеми­ кама­дијалозима, каквом се може сматрати обрада (прерада) Гласа народо- љупца Лукијана Мушицког (Мркаљ 1994: 88–89): Мушицки Сербљин љуби, да! свој род Више ли самим делом, нежел’ словом? Је ли љубве сојуз тверд? Противу вњешња врага слога треба! Језик чувај; он т’ је град. размишљај, којој сјети град подлежи; От те чувај језик свој. Добро је с разне стране мотрит’ предмет: Очи уму свуд помоћ. Мркаљ Сербљин љуби род да! свој Више ли делом, него разговором? Тверда л’ свеза љубви тој? Треба л’ нам слога против врага с поља? Језик чувај; он т’ је град. размишљај, која граду прети беда; Језик од те чувај тад. Добро је с разне стране ствар да с’ гледа; Око уму често спас. На подлози оригинала Мркаљев текст се издваја појачаним учешћем го ворног језика, већом сликовитошћу, римом, новим ритмом/метром, те са­ др жи јасне знаке једног засебног, опонентног поетичког система. Промјене чу вене Лукијанове пјесме у цјелини се подударају са Мркаљевим на сто ја­ њи ма да се одреди према поетици основних чинилаца лирске пјесме: језик, ри ма, метар, слика. То не дјелује као отворена полемика с Мушицким, већ као дијалог једне с другом поетиком, или варијација другог пјесничког систе ма на исту тему, гдје се идеје подударају, а њихово стилско рухо раз­ ли кује. Из наведених стихова (1–3, 80–87) види се настојање Саве Мркаља да остане у српском језику и да уведе у строфе риму. Поменута пјесма/ по ле мика је драгоцјена још из једног разлога: што има иза себе фрагменте теоријског промишљања, гдје се много оштрије него у тексту пјесме ис­ ка зу ју Мркаљеве варијације на Глас народољупца, посебно његов однос према слици и смислу ријечи (Мркаљ 1994: 138). 258 ДУШАН ИВАНИЋ На други начин је занимљива прерада/превод Канижлићеве пјесме „Хо ди, труди, немој стати“. Изгледа да је на њу пао избор из сличних разлога као и код Лукијанове пјесме: могућност да се у оквирима исте језичке гра ђе провјери могућност језичких алтернација. Не ради се само о преводу или о преносу икавице у ијекавицу (што је досљедно изведено) већ и о ин тер венцијама које се тичу ритма и могућности да се исти смисао каже на дру ги начин (нав. д.: 76–77): Канижлић Njegva dika svitlo svane, nejma vika, brzo sane kao u večer slabi cvit. Мркаљ Свјетло њему слава сване; Увене му, љуто пане, Као слаб у вечер цвјет. Нарочито пада у очи како Мркаљ настоји за исти смисао наћи друге ри је чи. На Канижлићево „Njegva dika svitlo svane“ Мркаљ је унио „Свјетло ње му слава сване“, а на „Stečem slavu, pokoj, raj“ – „Течем дику, покој, рај“: Канижлићева дика је слава, а његова слава је Мркаљева дика. Колико све то изгледа мала, безазлена игра језичке синонимије („титрање“, како би ре­ као пјесник), та је игра на почетку епохе рјечотворства у српској поезији. Пјеснички опус Саве Мркаља није једнолике грађе. Обраде и ва рија­ ци је истог мотива (нпр. „Мом непостојаном знанцу“, „Мом шаљивом знан­ цу“), преводи/прераде/варијације на туђе теме, све то одговара пјеснико вом дијалошком духу, који је једном усмјерен на другога, а други пут на се бе сама или, боље рећи, на стилско­реторичке и тематске опозиције. Из ра зити примјери хумористичке интенције испољавају се такође у кон траст ним ставовима који се на крају измирују. Додајмо томе да је тај филолог­пјес ­ ник сачинио једну од најтемељитијих, најпотреснијих, егзистенцијално про живљених пјесама зла у српској новијој традицији (премци су јој неки од средњовјековних зазива или крикова у познијим записима, у току раси ја ња српског народа): лично душевно и тјелесно стање („кад у гор­ њо кар ло вач ку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света“) уни вер за лизује се у сликама људске природе и човјека као извора зла. Та разноврсност се осјећа и кад се у опусу издвоје мотивски кругови, би ло да се ради о еротским, било о сатиричним, шаљивим, пригодним или 259МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ ро дољубивим мотивима. Уз то свака од пјесама у свом мотивском окру же­ њу успоставља шири распон веза с пјесничком традицијом. Узмимо само ње гову Божићну пјесму: она носи трагове пјевања на народном, у духу по­ бож них спјевова тога времена, популарних и у српској (Викентије ракић, Ми лован Видаковић) и у хрватској књижевности (нпр. Канижлић). Ка рак­ те рише их рима, осмерачки или десетерачки стих, мијешање црквено сло­ вен ског и народног (вражда – ражда). Пјесма се уклапа у круг религиозних мо тива, везаних за Мркаљеве преводе, који, како примјећује Амфилохије ра довић (1984), потврђују пјесникову танану теолошку спрему.8 Већ сам раније написао (Иванић 2009: 74) да је Мркаљево невелико пјес ничко дјело својеврсна спона пјесничких образаца 18. вијека (нпр. Ор­ фе линово „Сјетованије наученаго младаго человека“), јаких оквира кра­ јиш ког пјесничког круга, везаног за романску традицију и отворених према на родном пјесништву, класицистичких изазова које је поставио Лукијан Му шицки (полемички примљен образац), те врхунаца српске романтике (у пјес мама Ђуре Јакшића и Лазе Костића, посебно у темама гоњеног пјес­ ни ка, у еротским мотивима, у јампским ритмичко­метричким импулсима, што се понајвише односи на пјесме „гдје је радост“, „Блажење девојке“), док се сатирични стихови додирују с грађанском поезијом и струјом која има заступнике у Николи Боројевићу, Јовану Стерији Поповићу и Змају. Мр ка љев јамб је, по оцјени Жарка ружића (1975: 274, 280), „право от кро­ ве ње за теорију и историју нашег стиха“, који је с правом додао како је пјес ник имао „необично развијен слух за ритам и акценат.“ Полемичан према класицистичкој прозодији („На меру прозодическу пазио нисам, ништа мање могу певати се“, пише Давидовићу, први дан по Све том Петру, 1817. из Карловца), Мркаљ је (1994: 125) у кодирању смис­ ла пјесничких облика био на трагу класицистичке поетике: простонародан, астро фичан стих узима за шаљиво­сатиричне теме, а сонет, сложену мет­ рич ко­строфичну конструкцију, за једва прозиран смисао и сликовиту ри јеч, која се тиче људске природе („Јелени Дијаковић“), пригодних, а 8 Посебно анализирајући „Божићну песму“, радовић указује на Мркаљеву христологију и упоређује је са Његошевом химном Христу на крају Луче микрокозма; његови преводи такође потврђују афинитет за религиозне теме (псалм 14, 132; „Оченаш“) и за тему зла у свијету („виде се три основна про­ блема којима се Мркаљ мучи до саме смрти. То је проблем језика, религиозни проблем и проблем зла“ (радовић 1984: 569). 260 ДУШАН ИВАНИЋ опш те националних прилика („Сонет преславну Архипастиру“ – Лукијану Му шиц ком по доласку на карловачко владичанство). Уз то његова мисао тежи ти пизацији, универзализацији људских својстава, независно од жанра („Са гре вају сва серца исто семе“, „Странпутичи стар и млад“), што је такође једно од битних својстава поетике класицизма. Дискурзиван тон је појачан рас поредом и избором ријечи општег смисла (усудно биће човјека, има­ нент ност зла); издвајање карактера повезаних са одговарајућим ситуаци­ ја ма („где је радост“, „Старац“) или општељудским особинама („У своја нед ра озбиљски се вати; / Ту кључ имадеш грудма дволичнима“, „Сагрева­ ју сва серца исто семе!“ – у сонету Јелени Дијаковић). ружић (1994: 22) ис ти че „говорну тоналност“ Мркаљевог стиха, која несумњиво одговара ми саоно­дидактичкој линији као једном од обиљежја класицизма, са сљед­ бе ни цима у тзв. школи објективне лирике, а потом (кад је ријеч о стиху) по езије Војислава Илића, допирући, наравно, до наших дана. Класицистичко образовање Мркаљево, упркос одбацивању класичне мет рике, дијелом и реторике, оставило је доста трагова у његовим пјес нич­ ким текстовима, у помињању митолошких имена и локалитета (сонет „Зе­ мунцима“), у поступку градње текста, преводима или опонашању Хораци ја, а Хорацијев избор пјесничких слика и ријечи наводи као примјере кад кри­ тикује у писму Вуку Глас народољупца. У стварању кованица и кал ки ра њу полази од грчких или латинских ријечи (ад = невидилиште, мрачај). Сва та знања су, међутим, постала подлога препородним тежњама доба: те мељ националне књижевности се поставља у стваралачкој полемици с дру гим традицијама, са процесима у својој националној традицији, и, исто вре ме­ но, са процесима у индивидуализацији сопственог пјесничког идентитета. Литература Дошеновић, Ј. (1809): Лирическа пјенија, Будим. Дошеновић, Ј. (2005): Сабране песме. Прир. Душан Иванић, Београд. Иванић, Д. (2009), Врела у врлети, Загреб. Караџић, Вук Стеф. (1986): Сабрана дела, књ. XIII, прир. М. Павић, Бео град. 261МРКАЉЕВЕ ПЈЕСНИЧКЕ ПОЛЕМИКЕ / ПОЛЕМИКЕ О ПЈЕСНИШТВУ Костић, Л. (1902): О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његову певању, ми шље њу и писању, и његову добу, Сомбор. Мркаљ, С. (1994): Песме и списи. Прир. Ж. ружић, Топуско. Мушицки, Л. (1838): Стихотворенија, књ. прва, Пешта. Мушицки, Л. (1938): Одабрани стихови. Прир. В. Стајић, Београд. Мушицки, Л. (2006): Песме. Прир. М. Д. Стефановић, Београд. радовић, А. (1984): „религиозни лик Саве Мркаља“, Књижевност 87/4–5, 557–571. ружић, Ж. (1994): „Песник и списатељ из Сјеничака“, у: Мркаљ 1994, 5–31. ружић, Ж. (1975): Српски јамб и народна метрика, Београд. Соларић, П. (1810): Поминак книжескиј, в Млетках. Mrkaljs poetische Polemiken / Polemiken über die Poesie Zusammenfassung Der Autor definiert in seinem Beitrag Dichtungspolemik als polemische Aus sa ge über Dich tung oder einzelne poetische Werke. Gleichzeitig wird eine enge Ver bindung von Mrkaljs Dich tungspolemik mit den Polemiken, die in Prosa form aufgezeichnet werden (Briefe, Re zen sio nen etc.) suggeriert. Die Ar­ beit gibt Einblick in die Debatte der ersten Jahrzehnte des 19. Jh.s – zu Fragen der...

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.