Show Less

An den Anfängen der serbischen Philologie- Na počecima srpske filologije

"Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> von Sava Mrkalj (1810-2010)- "Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> Save Mrkalja (1810-2010)

Series:

Edited By Gordana Ilic Markovic, Anna Kretschmer and Milos Okuka

Die Beiträge dieses Bandes befassen sich mit dem sogenannten Slawenoserbischen, der Schriftsprache der Serben im späten 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahrhunderts, sowie mit dem Werk, Leben und Zeitalter des Sprachreformers Sava Mrkalj, dessen programmatischer Text Salo debeloga jera libo azbukoprotres vor 200 Jahren veröffentlicht wurde. In diesem Kontext werden verschiedene Aspekte der Epoche, ihres Kulturparadigmas und der damaligen Schriftsprache behandelt. Einen weiteren thematischen Strang stellen die Arbeiten dar, die sich mit der Poetik, Rhetorik und den literarischen Richtungen des serbischen Schrifttums beschäftigen. Ein dritter Schwerpunkt gilt der beginnenden philologischen Arbeit, deren Anliegen die Schaffung einer Schrift- und Literatursprache für das serbische Sozium war, das sich in dem Übergang von der alten Kulturtradition und dem Lebensparadigma der Orthodoxen Slavia hin in die europäische Neuzeit befand.

Prices

Show Summary Details
Restricted access

ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА

Extract

ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА Свако размишљање о предвуковском времену првенствено се зауставља, с разлогом, на питањима језика, јер је управо то време припремало, чак и јасно уобличило, дуго врење у језику и писму, још од Гаврила Венцловића и његовог схватања значаја и функције народног говора у књижевности, нарочито када је он у непосредној служби, у обраћању народу (у беседама). Читав 18. и почетак 19. века протекли су у превирањима и тражењу пута у језичкој дихотомији, исти аутори који се чврсто држе основног начела свога правца у пракси пишу на два језика, на народном и рускословенс­ ком.1 Смењивaле су се у каснијим деценијама превласти језичких оријента­ ција, раздвајале и додиривале, чак и мешале, према црквенословенском, слaвеносрпском, простонародном, према степену зависности од класицис­ тичких, чак и закаснелих барокних, касније и предромантичарских назора, као и страних модела и утицаја; писане су прве буквице, нацрти за грама­ тику и буквар (Л. Мушицки), граматике (М. Видаковић), меморандум у од бра ну ћирилице (Т. Јанковић Миријевски) и сл. Чуо се и глас разума, Доси те јева размишљања о књизи, а самим тим посредно о функцији језика и о ма пи распрострањености српскога језика и сл. Све је то, уз низ других појава, нарочито оних које су биле везане за штам пање књиге, било израз колебања, супротстављања присталица раз­ ли чи тих идеја, које су се пренеле и на питања „писмена“, доследних бораца за црквенословенску ћирилицу, и њихових неистомишљеника, али и на по­ ра да се успоставе природна правила, независно од тога која ће превладати. 1 Орфелин је – наводимо га као пример – 1768. године напоменуо у свом Мага­ зину да ће, као што то чине други народи, и сам неке прилоге у свом часопису „по сербски управљати“: „Књиге које целому општеству воопште, и свако­ му воособ полезне бити могу, пишут и печатајут у Германији на немецком, у Францији на француском, у Италији на италијанском, у Хиспанији на хишпан­ ском, као и у Росијском империјуму на росијском језику“ (Славено-сербскиј магазин, Венеција, 1768: 5). ЗЛАТА БОJОВИЋ (БЕОГРАД) 288 Злата Бојовић Ре чито је о томе говорила Граматика сербска М. Видаковића (објављена црквеном ћирилицом у Пешти 1838), која је, по ауторовој замисли, имала да покаже „не само како у Сервии и у Срему, у Бачки, Славонији итд. Серб љи обично говоре, но и како треба да говоре, а нарочито да књиге пи­ шу придержавајући се својих језику својствених правила и ортографије.“ Сва неслагања и супротности, географске ограничености и несагледавања срп скога језика у целини, у основи су проистицали из насушне потребе ко ја се наметала у језичкој и књижевној пракси да се језик – као и његово пис мо – као супстрат извуче на површину и постане опште разумљив и да, не прекидајући радикално везу са коренима и традицијом, избори нову, јед ноставну и јединствену форму – у писању и говору. Све то што се догађало у језику одражавало се и у књижевности која је на путу реформе била његова највећа потпора – уосталом свака реформа је зи ка и писма потврђује се тек књижевним делима и праксом који су је при хва тили. Књижевност на мање уочљив начин, али увек (о чему недвосми сле но од најстаријих времена сведочи палеографија) одражава то стање: тра жење пута, излажење из старих превазиђених оквира, који ће је, без пре кида са традицијом, приближити ономе што намећу потребе новог књи жев ног времена и праксе. И као што је у језику крајем 18. и у првим де це ни ја ма 19. века у процесу тражења тога пута већ савладаван један по један од највећих проблема у досезању реформаторског циља – а то у потпу но сти симболише појава Саве Мркаља – тако је и књижевност, спонтано, у тра жењу истог пута у оквиру предромантизма, одвајајући се постепено од тра диције али не прекидајући везу са њом, антиципирала нека од начела ро мантизма и његове поетике и припремала их. Тражење тога пута у књижевности предвуковског периода обележио је и један мање упадљив жанр који није донео велике помаке (неки од аутора ко ји су се њиме бавили не помињу се ни у најважнијим историјама књи жев ности), али који је показивао како се без великих заокрета прелива тра ди ција у темеље нове литературе. Било је то епско песништво настало кра јем 18. и у раним деценијама 19. века. Наглашеније но у неким другим књижевним облицима – јер су неки од њих били или нови у књижевности тога правца, па нису остваривали везу са претходним, или су потпуно били у власти нових версификацијских тра­ жења и остварења, или су, по природи својој и садржајем и формом били 289ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА најнепосреднији израз романтичности и специфичних видова књижевног сензибилитета предромантичара – у епском песништву, које је и обнавља­ ло и продужавало специфичну врсту, то тражење пута између традиције и новога времена означавало је битну карактеристику. Она је била у ослања­ њу на искуство традиције (средњег века, барока, усмене епике и народне историје) која се прилагођава новим књижевним потребама, језику и пис­ му. Тада настаје неколико посебних грана епског песништва које стоје, у већем броју случајева, на основама традиције, али које истовремено антиципирају тематику, осећајност и поетику нове епохе романтизма. Тако према средњовековним „хожденијима“, проскинитарионима (који су доживљавали велики процват у 18. веку), настају у стиховима, у форми крат ких спевова, својеврсни стиховани путописи (путешествија). Про ски­ ни тариони су у основи били „водичи“ који су настајали за потребе путника у свете земље, пре свега за поклонике (Трифуновић 1974: 275). Током це­ лог 18. века пишу се ти „водичи“ који припремају будућег путника и нуде му многа обавештења како би што потпуније доживео Свету земљу када се у њој нађе. Међу најраније спадају Путовање ка граду Јерусалиму Јеротеја Ра чанина (1705) , који је у Јерусалим кренуо из манастира Раковице и ег­ зар ха Јосифа (1724), а међу најпотпуније Опис светога града Јерусалима Јо вана Дамјановића, настао 1729. (садржи Повест о светом граду Јe ру са­ ли му и о околним местима, Сказање о граду цара Давида и о палатама ње­ го вим, Повест о унутрашњости Јерусалима и о црквама и др.), Путовање у Је русалим Силвестра Поповића из средине 18. века (1745/46), писано у об ли ку дневника, Опис светог Божјег града Јерусалима Христофора Же фа ро вића из истих година (1748), а из друге половине тога века описи Си мео на Симоновића, архимандрита јерусалимског, Милентија Зорића, егзарха лич ког, Павла Стојановића, који је у облику писама 1781. и 1782. (брату Пет ру из Јерусалима, родбини из Јерусалима) описивао не само света мес та већ и како су протекли у њима највећи празници, Божић, Богојављење, Вас крсење, којима је присустовао, Рувима Ваљевца који је 1785. путовао у Је русалим на поклоњење и других (Јовановић 2007). Несумњиво је да су ова „хожденија“ била литература песника савре­ ме ни ка и да су се тематски преливала у стиховане описе сличнога садржаја ко ји су добијали форму спева. Најпознатији спев те врсте било је Путе шес- твије у Јерусалим „из Светога писма изведено и на просте стихове серб ске 290 Злата Бојовић сложено“ Милована Видаковића, штампано у Будиму 1834. године црк ве­ ном ћирилицом. Поред неколико спевова које је испевао са биб лиј ском и уопште побожном тематиком, који су такође били популарни међу пред­ романтичарима (о „светом и праведном Јосифу прекрасном“, о „мла дом Тобији“ – историја „из Библије списана и на просте стихове сложена“, о Светом Ђорђу), Видаковић се опредељује и за тему „хожденија“. За раз ли­ ку од прозних описа које су са јасном и одређеном наменом писала црк ве­ на лица и који су имали да буду увод за одлазак на поклоњење (за ним љи во је да су ти путописи „водичи“ били у свим формама у којима се јавља пу тописна проза – као опис пута, затим у облику дневника, у облику пи са­ ма), Видаковић одабира посредно увођење читаоца у Јерусалим ода би ра­ њем за предмет спева епизоду у којој се говори како се дванаестогодишњи Исус Христос изгубио када је био са родитељима у Јерусалиму на пасхи. Истргнути догађај, занимљив као анегдота, опеван са наглашеном осе ћај­ но шћу, у популарном метру Ја се с пером опет машам сад у древно време, предмет свети предузимам за моје љубљене, са намером да буде од „ползе“ и да упути младе на читање, које их поред дру ге користи коју од прочитаног примера имају2 учи добром језику – даје им „наук у језику“, спевом као формом и образлагањем књижевног поступ ка, стихом и ритмом, стварносним мотивом у потпуности одражава ново књи жевно струјање. Овом типу спевова припадају и стиховани описи манастира, испевани нај чешће у десетерцу и краћим силабичким стиховима, у које су укључене ле генде и у којима постоји видљив слој народног поимања историје. У њи­ ма су наглашени национални култови, који антиципирају снажно родо љу­ би во осећање романтизма, додуше још увек – будући да је то био крај 18. ве ка – обојено сенком страха од Турака, све је видљивији не само утицај 2 „Делце ово, које вам на прости ево подносим стихови, јест истина мало /.../ Но прочитајте га само и узмите га на бистро расуђивање, као што се сребро или злато на камен искушивања узима, па ћете познати, какове је и оно важности“ (Пут у Јерусалим, Нови Сад, 1885). 291ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА на родне књижевности већ и поступак постепеног утемељавања њене кон­ сти тутивне улоге у литератури која ће доћи до пуног изражаја у ро ман ти чар­ ском заносу каснијих деценија. Такву врсту спевова, стихованих хро ни ка манастира, писао је Викентије Љуштина, тршћански ученик, монах из Го­ мирја (замонашен 1783), парох и катихета у Шопрону, потом јеромонах и архимандрит у манастиру Месићу од 1796. до 1805. године, писац Гра- ма ти ке италианске за илирическу јуност (Беч, 1794) (уп. Руварац 1924, Ђо рић 1935). И он, попут Видаковића, који је неке своје побожне спевове о биб лијским личностима „на просте стихове сложене“ штампао црквеном ћи рилицом, истим писмом објављује два спева, Кратку повјест о опште- жи тељном манастиру Златици и Кратку повјест о обштежитељном ма нас тиру Месићу, адеспотно, 1798. у Будиму. Овим спевовима, али са наглашенијом историјском основом припадају и обе верзије стихованог описа преноса моштију Стефана Првовенчаног из Ср бије у Банат једног од најплоднијих представника овога правца, Ви­ кен ти ја Ракића. Иако би спев о Стефану Првовенчаном могао да се сврста у спе вове житија, који су у епском песништву предромантизма чинили по­ себ ну групу. Викентије Ракић је, у време док је као војни свештеник бо ра­ вио у Шапцу, као што је у литератури познато, узео још 1791. да поводом преноса моштију Стефана Првовенчаног из Србије у Банат напише у стиховима његово ‘житије’ по угледу на побожно­мо ра лис тич ке спевове /.../ каквих је било у великом броју у 17. и 18. веку у новогрчкој и рус кој књижевности (Павловић 1935: 360). Тај спев он тада није објавио. После више од две деценије и читавог низа ис певаних житијних, легендарних и историјских спевова (о Алексију бо жјем човеку, са средњовековном интернационалном словенском темом, о све тој мученици Варвари, о светој Сузани, о разарању Јерусалима и ха­ ра њу Константинопоља, писаних под видним утицајем грчких и руских спе вова и др.), Ракић се поново вратио свом првом спеву. Пошто је после сло ма устанка избегао са многим другим калуђерима из Карађорђеве Ср­ би је у манастир Фенек, он се вратио старом рукопису о преносу моштију Сте фана Првовенчаног, односно житију, знатно га је проширио и допунио и објавио 1814. године. Поред основне житијне фабуле, у њему самом као ау тору било је нових осећања после устанака и страдања, тако да је спев 292 Злата Бојовић до био и сасвим нови тон. Претпоставља се да је на писање коначне верзије спе ва имала утицаја околност што се у Фенеку, у исто време, међу ка лу­ ђе ри ма избеглим из Студенице налазио и студенички јеромонах Викентије Ве лимировић, који је 1806. саставио Сказаније о пренесенију моштеј свја- та го краља Стефана из Студенице у Банат, али несумњиво и то што су о свему доста приповедали и остали избегли студенички калуђери. Другу врсту епског песништва чинила су десетерачка житија светаца чи је су се основе налазиле у српским средњовековним житијама,3 с тим што је побожну основу све јаче надвладавала историјска компонента која је величала националну прошлост и тиме се у потпуности приближавала но вом времену. Предромантичарска стихована житија су често била важан мост између старог доживљаја и новог осећања које је водило ка ро ма нти­ чар ском односу према средњем веку. У прерадама старих тема житија (о кне зу Лазару, о Стефану Првовенчаном и др.) одвијао се поступак раз два­ ја ња житија од средњовековног слоја и стварала основа за друга књижевна де ла са историјском тематиком у новој књижевности, непосредно за рану ро мантичарску историјску драму и за историјску приповетку. Трећу врсту предромантичарског епског песништва чинили су спевови са темом из историје, а најчешће националне, и они су били стварни не по­ сре дни увод у поетику епохе која је следила. Тематски су били широки и раз нородни, обухватали су догађаје од разарања Јерусалима и „плененија“ Ца риграда (Историја о разоренију последњем свјатаго града Јерусалима, Исто рија о плененију славнога Цариграда или Константинопоља) Ви кен­ ти ја Ракића до реаговања на непосредне борбе са Турцима и узношења на род ног јунаштва Песен церногорска о победи над скадарским пашом Мах- му том Бушатлијом истога Ракића, штампана 1803. и до стиховане хронике уста нака Герасима Георгијевића.4 Обухватали су највеће епске и исто риј­ 3 То се не односи само на изворна српска житија већ и на житија византијских светаца и библијских личности – Плач Рахили или изведеније младенцев на повеленије Ирода цара јудеискаго (1808) Константина Маринковића, испеван у десетерцу, Јудит мечем Олоферну главу одсекнувши /.../ Гаврила Ковачевића (1808), Јефтај (1829) Јевте Поповића и др. 4 Осим у народном казивању и певању, као симбол јунаштва исти догађај је у исто време, или коју годину касније, нашао места и у делима других писаца, Будванина Антуна Којовића на самом почетку 19. века, а потом и код Стефана Митрова Љубише. 293ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА ске личности и савремене догађаје, Косовски бој, кнеза Лазара, Милоша Оби лића, устанак под Карађорђем, Други српски устанак, али и не по сред­ на прогонства и страдања од Турака, као што је Сказаније о паденију и рa- зо ренију свете обитељи Студенице, у коме је студенички калуђер, касније члан братства у Благовештењу (Рудничка нахија), шабачки епископ Ге ра­ сим Георгијевић за време кнеза Милоша, описао турски напад на Сту де ни­ цу 1806. и бекство студеничких калуђера (Протић 1927). Посебно је пажње вре дан „готово сасвим заборављени“ његов спев Знаменити догађаји но- ви је србске историје на кратко у везаном и простом слогу, штампан у об­ но вље ној српској држави (Београд, 1838) (уп. Стојанчевић 1976). Испеван у шест певања, он је садржао историју Првог и Другог српског устанка. Вер ним приказом догађаја и доживљаја тих догађаја издваја се певање на сло вље но „Второ сказаније о падежу Србске Шумадије ...“ у коме су описани до гађаји из 1813. године, од почетка турских напада, преко губљења Бео гра да и пропасти устанка. Подробном анализом опевања тока збивања и свих учесника у драматичним борбама 1813. године показало се да је Геор ги је вић био потпуно упућен у све појединости, да их је преносио са нај ве ћим респектом и да је, у основи, поставио образац историјског спева. У ли те ратури је истакнут и историјски значај његовога спева: иако се Геор ги је ви ћев опис догађаја и страдања 1813. године појавио тек 1838, он је, како се према белешкама на рукопису установило, писан „по свој прилици до сре дине 1814. године“, што би значило више од једне деценије пре описа ових догађаја у делу Вука Караџића о кнезу Милошу, са којим има доста под ударности (Стојанчевић 1976: 261). Сасвим је јасно да су судбоносни догађаји и њихове последице били од пре судног утицаја у овим спевовима. У том песништву је већ начињен од лу чујући корак ка усменој традицији као извору, ка историји и величању исто рије, ка одбрамбеном опредељивању за епску етику и снажно нацио­ нал но осећање које ће ући у темељни слој романтизма. Важни аутори спевова који су у националној историји налазили основу и ослонац, колико за поетику књижевног поимања историје толико и за књижевно тумачење нових осећања, били су Гаврило Ковачевић и Јевта По повић. Први од њих у неколико верзија започиње обнову косовске теме која је, истина, имала непрекинуту нит трајања у књижевности и свих прет ход­ 294 Злата Бојовић них векова. У доба предромантизма, са све израженијом свешћу о Србији, која је све потпунија и одређенија, захваљујући најпре Рајићевој историји, али и многим другим делима и литератури уопште, аутори историјских спевова (жанра који је националним историјским темама највише одгова­ рао по епској природи, десетерцем, националном свешћу, једноставним приступом националној идеји, етичким кодексом, ослобађањем од извеш­ тачене, често и неприродне версификације на којој су класицисти истраја­ вали) доносе нови, романтични ламент над историјском судбином српског народа у прошлости. Такав доживљај са краја 18. века посебно је појачан после устанка (стихована Ковачевићева хроника Песма о буни Срба про- тив даија и о срећном изображенију њини народни дјела, објављена два пута и други слични састави, Георгијевићеви Знаменити догађаји ...) и он је чинио мост између два вековима раздвојена, а суштински спојена време­ на. У коликој мери је Ковачевићево преиспитивање историје било у складу са новим, убрзо у романтизму јасно уобличеним, поимањем прошлости као корену из кога треба црпсти снагу ослонца, говори чињеница да је његово Сраженије страшно и грозно между Србљима и Турцима на пољу Косову под кнезом Лазаром случивше се у 1389 лету јунија 15 дана, „сложено“ у Земуну 1805, штампано и објављивано више пута током 19. века (у Буди му, Панчеву, Београду, 1810, 1815, 1836, 1856, 1857). Овај историјски спев је најнепосреднији доказ у којој мери је била важна улога предромантичара у припреми и конституисању основних начела романтизма. И друга Ковачевићева стихована рекапитулација херојске прошлости, која није била само празно поистовећивање са легендарним и историјским ауторитетима, Пјеснословка или повјест о народу славенскому из књиге Андрее Качића изведена и по образу, вкусу и глаголу сербском Гаврилом Ковачевић устроена (Будим, 1818), имала је сличну улогу. У заносу сло­ венством, које је тада добијало свој пуни замах (то је време коначног и са др жински јасног установљавања славистике), у скретању пажње Европе на Јужне Словене, у оквиру тога на српску историју, народну поезију, на је зик, у Разговору угодном народа словинскога Андрије Качића Миошића, који је одмах по објављивању изазвао велико интересовање, у коме је била широко заступљења српска епска историјска и легендарна прошлост, Гавриловић је нашао један од образаца за евоцирање и својеврсну подршку 295ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА ли терарној слици те прошлости.5 За Гавриловића је било битно што је она била изворна, народна јер се у то време држало да је Андрија Качић Мио­ шић само сабрао народне песме о легендарним и историјским догађајима и личностима, од најстаријих времена, и повезао их хронолошки и комента­ рима (истина је да је Вук Караџић први који се у почетку колебао, убрзо, са непогрешивим осећањем за усмену традицију рекао да то није народна поезија). Пјеснословка, у којој је избором песама о најстаријим словенским легендарним краљевима (о којима говори Хроника попа Дукљанина, краљу Радославу, Чаславу, Павлимиру), потом редом о Немањићима, уз широко за ступљену приповест о Косовском боју, укључујући и легенду о Милошу Обили ћу и Вуку Бранковићу, која се већ учврстила према усменом преда­ њу у Краљевству Словена Мавра Орбина на самом почетку 17. века (1601), преко Котроманића, Томашевића, Охмућевића васпоставио целовити до­ живљај историјске вертикале, онако како га је поезија нудила, а све то на­ писано „у глаголу сербском“, показује пут који су у прилагођавању новом времену наговештавали предроматичари. Не само на историји већ и на свим овим стихованим преношењима те историје настајаће романтичарске историјске драме, посебно код раних аутора овога периода. Осим на потпу­ но специфичан начин конципираног „спева“, који је у основи био само прилагођена књижевна верзија српске историје (Гавриловић 1912: 187), а значај је више у идеји и осећању које је овако пренет Качић исказивао, за нимљиво је било Ковачевићево образложење свога поступка, изнето у кратком предговору – пошто је, прочитавши Разговор угодни народа сло- винскога, увидео колико је он за његов народ важан пожелео је „да ју и на нашему писму имамо“: Како ми е перви пут ова Г. Качића книга у руке допала, таки читајући важност содержанија њена приметим. И зажелим да би добро било да ју и на нашему језику имамо /.../ судећи да [је], кад ово Г. Качић као што он пише узео из разних латинских и италијанских књига, привилегија и диплома повадио и сабрао – „ваља да е тако“. „Дакле, када су ини народи вољу имали и заправо донашли дјела Славјанов описивати и пе ром сво­ им прославити – зашто би ми /.../, потомци њиови, дјела и памјат њиову 5 Он је знао да се Качићева „историја“ разилази са другим историјама, али за њега, као ни за Качића, није била важна та врста историчности – била је важна њена словенска идеја. 296 Злата Бојовић писати, проповедати и славити пренебрегавали и премолчавали (Качић 1818: 3). Слављење своје народне историје издвојило се као најважнији налог еп ског певања. О потреби да и „на нашему писму“ буду таква дела са исто­ риј ским темама из српске прошлости доступна што ширем кругу читалаца сведоче и под ухвати његовог савременика Јевте Поповића. У првом реду, то је по ка зао његов необичан, али у потпуности у духу идеје времена, подухват да об јави одавно слављени еп Џива Гундулића, Осман, у коме је, као што је по знато, од свих историја (изузимајући непосредних учесника сукоба, По ља ка и Турака) најзаступљенија српска историја, од Немањића до пада срп ске средњовековне државе, са посебно наглашеним и више пута по ми ња ним највећим отпором који је она пружала Турцима, а у чијем је сре диш ту био подвиг Милоша Обилића. Такав доживљај историје и сећања на њу, коју је и усмена поезија увелико одржавала, као и народна историја, од го варало је основном осећању пишчевога времена и стога Јевта Поповић при према 1826. године нову језичку верзију Османа (истовремено када се у Дубровнику припрема прво издање овога епа) и објављује је екавизирану и ћирилицом (то је учинио са још неким делима дубровачке књижевности) у Будиму 1827. године. Беспредметно је у потоњем времену, а то се више пу та чинило, тумачити и нападати овај потез. Он је имао своју идејну уло­ гу и испуњавао је задатак који је био истовремено и ауторов програм. Друго обимно дело, „бесједно пјесмотворје“, како је именовао ову књи­ жев ну врсту, оригинални је спјев о Милошу Обилићу, славном српском ју­ на ку „у XIV стољетију“ (Поповић још је један глас који се, попут Гаврила Ко вачевића, осим важним садржајем, бави и питањем језика, и покушава да рашчисти, према свом уверењу, и најпре са себе, двоумљења: „Писао сам ово дјело“ – како стоји у предговору (1829: 9), у коме је најпре образ­ ла гао потребу да оваква дела буду у стиху – „новом азбуком српском, што сам судио, да је млого правија за српски језик (а особито за ствари скла до­ ва не) од сваке старе Азбуке коју су Срби до сада употребљавали.“ На овом мес ту у књизи следи празнина уз штампану напомену „обрисала Цензура“ (По повић 1829: 9). У наставку Поповић (1829: 10) отворено подржава нову азбуку, то јест промене и реформу писма, наводећи позитивне доказе у примерима других народа: 297ЕПСКО ПЕСНИШТВО ПРЕДРОМАНТИЗМА ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И НОВОГ ДОБА Није млого времена да су Талијани писали huomo, hambitione, auctore etc., а сад пишу uomo, ambizione, autore etc. Тако исто Французи писали су nostre, vostre /.../ сад пишу no’tre, vo’tre. Али опет и једни и други ови, имају још мло го погрјешака у њиовом правопису. Французи тек данашњи дан оће да сру ше сву њиову стару Азбуку, па нову, сасвим природну за језик траже да уве ду. Ми у нашој већ поправљеној Азбуци немамо једног слова сувишег у ри је чи, него ко лико свака рјеч треба да прави природни изговор. Опет је на страници уследила празнина, коју је обрисала цензура, али и нај важнија похвала језику и новој азбуци: У цјелој Јевропи нема језика који има тако природну азбуку, као што је ова срп ска за српски језик скројена. Почетник њен заиста је невенут вјенац по хва ле заслужио, но време ће му га направом сплести и свијету открити! (Поповић 1829: 13). Сва ова мишљења и изјаве Јевте Поповића из 1829. године, које су несумњиво биле још темељније образложене и пропраћене још ватренијим ве личањем језика и нове азбуке чим су толико сметале поборницима за др­ жа вања старог статуса да их је цензура брисала у штампи, у себи су спајала не колико деценија дугу, колебљиву линију пута ка реформи писма и књи­ жев ног језика у свим њеним видовима. Показало се да је у томе књижевна прак са, и књижевност у целини – а Милошијада је требало да буде потврда вред ности нове азбуке – имала важну улогу која се потврдила и у ко нач ном остварењу реформе. Литература Гавриловић, А. (1912): „Популарност Г. Ковачевића“, Бранково коло 18, 6–187. Ђорић, Д. (1935): „Викентије Љуштина“, Гласник Историјског друш­ тва у Но вом Саду VIII/20, 397–404. Јовановић, Т. (2007): Света земља у српској књижевности од XIII до краја XVIII века, Београд. 298 Злата Бојовић Качић, A. (1818): Песнословка илити повест о народу славенском, Будим. Павловић, Д. (1935): „Вићентије Ракић, II, Дела“, Годишњак Историјског друшт ва у Новом Саду VIII, 21, 360. Поповић, Ј. (1829): Разна дјела Јевте Поповића, св. 3, Милошијада, Будим. Протић, П. (1927): „Један непознати митроносни песник“, Глас цркве 7/1/2, 18–26. Руварац, Д. (1924): „Ко је писац ,Кратких повјести‛ манастира Месића и Зла тице?“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор IV, 252– 254. Стојанчевић, В. (1976): „Второ сказаније о падежу Србске Шумадије у де лу Герасима Георгијевића – песничко казивање и историја слома Ср­ бије 1813. године“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолк лор XLII/1–4, 256–261. Трифуновић, Ђ. (1974): Азбучник српских средњовековних књижевних пој мова, Београд. Epische Dichtkunst in der Vorromantik zwischen Tradition und Neuzeit Zusammenfassung Eine bedeutende Rolle in der Realisierung der sprachlichen und orthogra­ phischen Reformen wird der serbischen epischen Dichtung zum Ende des 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahr hunderts zugesprochen. In der Lite­ raturpraxis wurde jede sprachliche Reform mit ge tra gen, so dass auch Epen Stüt­ zpfeiler der Reform waren. Ihre Verfasser zeigten zwar Un si cher hei ten sowohl im sprachlichen...

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.