Show Less

An den Anfängen der serbischen Philologie- Na počecima srpske filologije

"Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> von Sava Mrkalj (1810-2010)- "Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> Save Mrkalja (1810-2010)

Series:

Edited By Gordana Ilic Markovic, Anna Kretschmer and Milos Okuka

Die Beiträge dieses Bandes befassen sich mit dem sogenannten Slawenoserbischen, der Schriftsprache der Serben im späten 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahrhunderts, sowie mit dem Werk, Leben und Zeitalter des Sprachreformers Sava Mrkalj, dessen programmatischer Text Salo debeloga jera libo azbukoprotres vor 200 Jahren veröffentlicht wurde. In diesem Kontext werden verschiedene Aspekte der Epoche, ihres Kulturparadigmas und der damaligen Schriftsprache behandelt. Einen weiteren thematischen Strang stellen die Arbeiten dar, die sich mit der Poetik, Rhetorik und den literarischen Richtungen des serbischen Schrifttums beschäftigen. Ein dritter Schwerpunkt gilt der beginnenden philologischen Arbeit, deren Anliegen die Schaffung einer Schrift- und Literatursprache für das serbische Sozium war, das sich in dem Übergang von der alten Kulturtradition und dem Lebensparadigma der Orthodoxen Slavia hin in die europäische Neuzeit befand.

Prices

Show Summary Details
Restricted access

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋАСРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ

Extract

ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ 1. Резултати двјестогодишњег књижевноисторијског проучавања српске књи жевности још увијек ни приближно нису сумирани. Не постоји у српској науци о књижевности књига која би се макар условно могла ока­ рак те ри сати као историја историје српске књижевности. Вриједна књига Петра Ми лосављевића Систем српске књижевности (1996), која би због више раз лога мог ла тако да се квалификује, ипак то није и само једним дијелом суп сти ту ише овај недостатак. Није израђена ни едиција, попут оне о на цио налној кри тици под насловом Српска књижевна критика, у којој би ре зул тати срп ске књижевне историје били свеобухватно приказани и систе ма ти зо ва ни те на одговарајући начин критички размотрени и ва­ ло ри зо ва ни. Зачеци и развитак српске књижевне историје, приближно временско си туирање кон ституисања кључних елемената овога жанра, њихово при хва тање и мо де ловање у дијахронијској перспективи, настанак првих син те за те однос по тоњих историја према том првобитном моделу/ обрасцу, са мо су нека од нај важнијих питања која још увијек чекају адекватне одго во ре. 2. Конституисању српске књижевне историје допринос је дало неколико ау тора и то књигама и појединачним радовима који врло често примарно нису књижевноисторијског карактера, а неријетко садрже само неке од еле мената овога жанра. Отуда има смисла говорити не о почетку историје срп ске књижевности већ о њеним почецима, временски везаним за другу и тре ћу деценију деветнаестог вијека. Два питања нас на овом мјесту при мар но интересују: које су то књиге и радови те који се елементи књи жев но историјског проучавања српске књижевности у њима налазе. Јован Деретић, аутор најпознатије Историје српске књижевности у дру гој половини двадесетог вијека, почетак овог жанра, коме је и сам дао ог ро ман допринос, види у једном фрагменту (од свега двије странице) ДУШКО ПЕВУЉА (БАњА ЛУКА) 318 Душко Певуља Ети ке До ситеја Обрадовића. Деретићева оцјена тог кратког фрагмента из на ве де не књиге српског просвјетитеља гласи: Он је први дао целовит, иако кратак и сумаран, осврт на српску књижевну про шлост, указао на основне ње не претпоставке, именовао њене најважније пис це (Деретић 1996: 112). У дијелу Етике коју Деретић доноси у књизи Пут српске књижевности мо же се наћи потврда за неке од ових тврдњи, али ни приближно у мјери у ко јој се то учинило овом аутору. Поред Доситејевог осврта, крајње сведеног на књижевност његовог до ба, и летимичног погледа на српску књижевну прошлост – Деретић с раз ло гом наглашава његово игнорисање средњовјековне књижевности – затим из двајања појединих писаца и изрицања похвала о њима, најважније је, за пра во, Доситејево истицање просвјетитељске улоге књижевности. Од књи жев ноисторијског значаја је његово артикулисање свијести о важности књи жевне прошлости, што је најважнији предуслов за почетак њеног сис­ те матског проучавања. Међутим, то ни приближно није довољно да се по­ ме нутом одломку из Етике да онај значај за утемељење историје српске књи жевности, који је склон да му припише Јован Деретић. Књига Поминак књижески Павла Соларића, објављена 1810. године, та кође је, прије свега осталог, важна због тога што даје солидан допринос ства рању свијести о књижевној прошлости (и значају њеног освјетљавања) као битној компоненти укупног националног идентитета, што је први пред­ у слов за утемељење историје књижевности. Ова књижица далеко пре ва зи­ ла зи оно што је, по свему судећи, била њена првобитна намјена: да буде ка талог словенских књига штампаних у млетачкој штампарији Димитрија и Пана Теодосија у временском распону од 1759. до 1810. године. Иако биб лиографског карактера, Соларићево дјело се посредно, на неколико мјес та, дотиче и прилика које су онемогућиле интензивнији живот српске књи ге, а важно је и његово инсистирање на томе да се попишу све оне књи ге које су Срби било гдје и било кад штампали. Текст Јернеја Копитара „Патриотске фантазије једног Словена“, из 1810. године (Копитар 2002: 75–84), иако није књижевноисторијске про ве­ није нције, важан је за историју српске књижевности. На значај овог рада у том контексту скренуо је пажњу Петар Милосављевић (Милосављевић 319ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ 1996). Он сматра да се у овом Копитаревом раду налази први модел књи­ жев ноисторијског пред став љања српске литерарне прошлости. Од једног другог слависте, Јозефа Добровског, потиче прва пер ио ди за­ ција српске литературе. Он је у свом часопису­зборнику Slo van ka (1814), у од јељку под насловом Serbica (посвећеном новим књигама), о чи јем садр­ жа ју је прегледно информисала Нада Ђорђевић, изнио тезу о то ме да стара срп ска књижевност завршава са Ђорђем Бранковићем, а да са За харијом Ор фелином и Доситејем Обрадовићем почиње нова књижевност (Ђор ђевић 1974: 15). Овако у цијелости гласи кратки одломак у којем је До б ров ски усмјерен ка овом проблему: „Старија српска литература може се за кљу ­ чити са Ђорђем Бранковићем, који је написао историју Срба у пет књи га. У новијој се, пре свих, истичу од 1764. Захарија Орфелин и, одмах по том, Доситеј Обрадовић. Најновија почиње са овим веком“ (Костић 1988: 49). Важно је примијетити да у наведеним редовима Добровски опе ри ше од­ редницама „новија“ и „најновија“, скрећући на тај начин пажњу на сву де­ ликатност одређивања непосредних почетака нове српске књи жев нос ти. Пет година послије Соларићеве књиге и Копитаревог текста, Лазар Бо­ јић објавио је свој Памјатник мужем у славеносербском књижеству слав­ ним, дјело које садржи неке од битних елемената књижевноисторијског жан ра. Бојићева књига састављена је од посвете, важног уводног текста под насловом „О књижеству или литератури“ те од књижевних биографија чет ворице српских писаца: Јована Рајића, Доситеја Обрадовића, Глигорија Трлајића и Атанасија Стојковића. У уводу Памјатника Бојић грубо назначава и један од могућих кри­ теријума сагледавања и имплицитног вредновања српске књижевности. Ако се српска литература посматра од почетка нашег просвјећивања, онда се она може сматрати као „повелика“, међутим, обухвати ли се само књи­ жев ност деветнаестог вијека, она је, према Бојићу, нарочито ако се упореди са књижевностима других просвијећених нација, веома мала. Из ових оп­ сер вација може се, макар у назнакама, видјети ауторова свијест о мо гућ­ нос тима компаративног приступа, као једног од незаобилазних у потоњој срп ској књижевној историји. У тексту „О књижеству или литератури“, Лазар Бојић, позивајући се на Доб ровског, дијели српску књижевност на стару (од патријарха Данила до Ђор ђа Бранковића) и нову (која почиње са Захаријом Орфелином). 320 Душко Певуља Састављајући књижевне биографије четворице српских писаца, које чи не окосницу Памјатника, његов аутор је понудио конкретан модел књи­ жев ноисторијског представљања литературе, који је у одређеној мјери при мје њив и данас, упркос свим мијенама кроз које је књижевна историја као по себан вид проучавања књижевности прошла. Каква је концепција ових Бо јићевих биографија? У њима су донесени ма ње или више исцрпни био граф ски и библиографски подаци о обрађеним пис цима, фрагменти из по је диних њихових дјела, те се о њима, на спе ци­ фи чан начин, износи и од ре ђе ни вриједносни суд. Петар Милосављевић контекстуализује Бојићев Па мјатник и скреће паж њу на чињеницу да се та књига појавила између Ко питаревог текста „Пат риотске фантазије једног Словена“ и Шафарикове Ис то рије из 1826. Бо јићеву и Шафарикову књигу он третира као два мо де ла представљања срп ске књижевности: Насупрот протопозитивистичком мо делу на којем је заснована Бојићева књига, Ша фарикова је изграђена на фи лолошким основама. Први модел више ин сис ти ра на биографији писца, а други више на књижевним тек­ стовима. Шафарик, сем тога, у одређивању кор пуса српске књижевности полази од језика, а Бојић ви ше од духовног срод ства, различити језици или стилови писаца за Бојића има ју очигледно се кундарну важност (Милосављевић 1996: 79). Милосављевићево по ре ђење ове двије књиге важно је због различитих књи жевноисторијских ме тода њихових, будући да ће и један и други наћи сво ју примјену у историји српске књижевности. Међутим, за компарације дру гачијег вида, по пут оних о корпусу српске књижевности, на којима ин­ сис тира овај ау тор, нема много основа, будући да је ријеч о књигама које су настале из бит но различитих побуда. Фототипско издање Бојићевог Памјатника, са уводном студијом Мир­ ја не Стефановић, објављено је 1994. године у Новом Саду. На преко пе де­ сет страница ова ауторка је сачинила опширну биографију Лазара Боји ћа, а ње гову књигу детаљно описала. На крају своје студије, Мирјана Сте фа­ но вић Памјатник жанровски одређује као историју књижевности: 321ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ Бојићева књига ... јесте историја књижевности, јер поседује, у основи значајне, осо бине таквог истраживања, које писце сврстава хронолошки, описује њихов жи вот, пописује њихова дела и о њима, каткад, даје свој суд (Стефановић 1994: 59).1 Памјатник мужем у славеносербском књижеству славним Лазара Боји ћа дје ло је – више од свих напријед наведених – књижевноисторијске про ве ни јенције, које, међутим, још увијек није историја књижевности. Иако са др жи неке од компонената овога жанра, Бојићева књига не про из­ ла зи из ко лико­толико изграђене књижевноисторијске концепције, која би се мо ра ла, бар имплицитно, препознавати у приказивању књижевне про­ шло сти или само неког њеног нарочито одабраног дијела. Шта се од ових елемената књижевноисторијског приступа налази, и у ко јој мјери, у Шафариковој Историји словенских језика и књижевности пре ма свим нарјечјима (1826) у оквирима које је по први пут представљена срп ска књижевност? Шафарик одређење кор пу са и периодизације српске литературе врши са битним ослањањем на сво је претходнике (Добровског и Копитара). Ова ко гласи реченица из Ша фа рикове Историје посвећена подјели српске ли те ратуре: „Са Бран ко ви ћем може се прикладно закључити први период сла вено­српске књи жев нос ти, други или нови почиње са Жефаровићем и тра је до наших да на“ (Кос тић 1988: 45). Међутим, како је показао Ђорђе Ј. Кос тић, приказујући срп ску књижевност друге половине осамнаестог вије­ ка, Шафарик полази од Орфелина, а не од Жефаровића. За ову, како се на први поглед чини, кон традикторност Костић налази разложно објашњење: у својој Историји сло венских језика и књижевности према свим нарјеч ји­ ма Шафарик се исто времено бави подјелом српске културе и књи жев нос­ ти. Вјесник нове кул турне оријентације је Жефаровић, док је први писац но ве српске књи жев ности Захарија Орфелин. Ова двострука систе ма ти за­ ција у потпуној је са г ласности са ауторовом историјском концепцијом пре­ ма којој се књи жев ност приказује у вези са чиниоцима укупне духовности, чији је само је дан од сегмената. 1 Зоран Константиновић (2002) прихвата жанровско одређење Мирјане Стефановић и Бојићев Памјатник сматра првом историјом српске књижевности. Константиновићев текст занимљив је због веома интересантне интертекстуалне анализе ове Бојићеве књиге. 322 Душко Певуља Попут Добровског, ни Шафарик српску књижевност посљедњих де це­ нија осамнаестог вијека не види као јединствену цјелину. У овом вре мен­ ском распону он издваја три фазе: прву, везана за 1764. годину, односно пјес нички и преводилачки рад Захарије Орфелина (кога директно не име­ ну је); другу, чије су централне фигуре Јован Рајић и Доситеј Обрадовић; и тре ћу, која почиње 1813. године и у знаку је реформаторских пројеката Ву ка Караџића и Димитрија Давидовића. Шафариково приказивање српске књижевности засновано је на фи­ ло лош кој платформи према којој су експлицитно дата кључна одређења ет нич ке посебности српског народа: Срби су сви они који говоре српским је зи ком (по њему се српски језик не подудара само са штокавским нарјечјем, он и чакавске говоре сматра дијалектима штокавског нарјечја). Како су Ср­ би, попут бројних других народа, мултиконфесионални, и у корпус њихове књи жевности, по Шафарику, улазе онај дио који су створили Срби пра во­ слав ци и онај дио ко ји је створио католички дио тога народа (Славонци, Дуб ровчани, Дал ма тин ци и Босанци). 3. Јован Суботић (1817–1886) био је једна од најистакнутијих личности срп ске књижевности и културе четрдесетих и педетих година деветнаестог ви је ка. Студирао је у Пешти, гдје је стекао докторат из филозофије и пра ва. У два наврата је био уредник Ле то пи са Матице српске, затим секретар Ма тице српске, једно вријеме уредник листа Српски преглед, посланик Хр ват ског сабора у Заребу те адвокат у Пеш ти, Новом Саду и Осјеку. Зна­ ча јан као први истакнути сљедбеник Ву ко вих језичких ставова из Матице срп ске, Суботић је Вуковој филолошкој по бједи допринио и на посредан на чин: као цензор српских књига у Пешти одоб рио је штампање Да ни чи ће­ вог Рата за српски језик и правопис. Ос нов но обиљежје Суботићевог оби­ мног књижевног опуса је жанровска раз но врсност: писао је лирске и епске пјес ме, драме, приповијетке, да би пред крај стваралачке каријере написао и један роман. „Суботић је престао да бу де значајна личност пре него што је завршио свој људски век“, каже Миод раг Павловић (1966: 165), који је нај више допринио пјесничкој ре ва ло ризацији и књижевноисторијској реак ту елизацији Јована Суботића. Пав ло вић је у своју Антологију српског пес ништ ва уврстио три пјесме овог пјес ника, о једној од њих, „Ембриону“, на писао текст, сматрајући је нај бољом Суботићевом и једном од најбољих наших пјесама у деветнаестом вијеку. 323ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ Јован Ристић (1831–1899) спада међу најзначајније српске политичаре, дип ломате и државнике деветнаестог вијека). Студирао је историјске и др­ жав не науке на универзитетима у Берлину и Хајделбергу. У Хајделбергу је про мовисан у доктора филозофије 1852. године. Један период (1852–1854) сту дирао је на Сорбони у Паризу. Књижевношћу се Ристић бавио крат ко ври јеме педесетих година деветнаестог вијека, када је написао не ко лико књи жевнокритичких текстова (од којих је најважнији онај о Јовану Сте ри­ ји Поповићу) и књижицу Новија књижевност у Срба. Заузимао је ви соке дип ломатске и државничке положаје у Србији у другој половини де ве т­ наес тог вијека (у неколико наврата био је и предсједник владе). На пи сао је зна чајне књиге из дипломатске историје: Спољашњи одношаји Ср би је но ви јега времена I–III и Дипломатска историја Србије за време српских ра то ва за ослобођење и независност 1875–1878, I–II. Био је редовни члан САНУ. Довођење у везу књижевноисторијских расправа „Неке черте из по­ вест нице сербског књижества“ Јована Суботића и „Новија књижевност у Ср ба“ Јована Ристића мотивисано је двоструким разлозима. Прво, оба рада су објављена у кратком временском размаку педесетих година деветнае­ стог вијека, друго, и много важније, двојица аутора су српској књи жев нос­ ти по сљедњих деценија осамнаестог и прве половине деветнаестог вијека при ступили са сличних књижевнокритичких и књижевноисторијских пози ци ја. 4. Текст „Неке черте из повестнице сербског књижества“ Јован Суботић је об ја вио у два наставка, 1846. и 1847. године, у Летопису Матице српске. Про ширен значајним уводом и додатком о илирској књижевности, рад је, у об ли ку књижице, штампан на њемачком језику у Бечу 1850. године. У уво ду, дакле, написаном за издање на њемачком језику, Суботић доноси пе ри о ди зацију цјелокупне српске књижевности која изгледа овако: Први период по чи ње с крајем 12. па траје до краја 17. стољећа (1189–1699). Други пе риод почиње с половином 15. па тече до половине 18. столећа (1450–1750). Трећи период почиње са 18. веком па траје и данас (средина 19. вијека). Наведено Суботићево „ураздобљавање“ (М. Павић) српске ли­ те ратуре није механичко; аутор води рачуна о вишеструко условљеној сло­ же ности српске књижевне прошлости и паралелном трајању (временском пре клапању) појединих њених дијелова. На тај начин, маниром књижевног 324 Душко Певуља исто ри чара од нерва, Суботић испољава свијест о природи књижевности уо пште те о специфичним закономјерностима њеног историјског трајања. Какав је однос Суботићеве подјеле српске књижевности према ранијим рје шењима овог проблема? његовом тродијелном периодизацијском кон­ цеп цијом обухваћена је и средња, одосно дубровачка књижевност, због че­ га је, у поређењу са ранијим рјешењима (Добровски, Бојић, Шафарик), Су бо тићево сагледавање књижевне прошлости потпуније и обухватније. С дру ге стране, Суботићево ситуирање почетака нове српске књижевности на почетак осамнаестог, односно, у другој прилици, почетак деветнаестог вије ка, битно је другачије од ставова које су у вези са овим важним пи та­ њем заступали поменути аутори. Суботићеву подјелу српске књижевности при хватиће у својим историјама Ватрослав Јагић и Стојан Новаковић (ни је дан од њих се не позива на Суботића!), додати дио о народној књи жев­ нос ти и установити четвородијелну периодизацијску схему која ће своју упо требљивост показати још неколико деценија касније, с тим да ни данас, упр кос очигледној превазиђености, није могуће њено потпуно одбацивање. Незнатно моделовану периодизацију српске књижевности из расправе „Не ке черте из повестнице сербског књижества“ Суботић користи и у уво­ ду Цветника српске словесности (1853), двотомне антологије коју је са ста­ вио за потребе виших разреда српских гимназија у Аустрији. У поређењу са ранијим рјешењем, аутор је начинио двије измјене. Прва је тер ми но лош­ ке природе: умјесто три периода из текста „Неке черте из повестнице серб­ ског књижества“, у Цветнику српске словесности оперише се одредницама ста ра, дубровачка и нова књижевност. Далеко је, међутим, важнија друга из мјена: у уводу Цветника његов састављач указује на хетерогени ка рак­ тер нове српске књижевности. И овај период Суботић „разлучује“ на три епо хе (чије временске границе ни овлашно не наводи), с обзиром на ин тен­ зи тет присуства народног језика у књижевности. У првом дијелу, „са мало из нимака“ књижевни језик се приближава народном језику. Иако је Су бо­ тић непрецизан и недоречен, очигледно је његово пренебрегавање писаца срп скословенске епохе, из првих деценија осамнаестог вијека. Другу фазу но ве српске књижевности, вели аутор, карактерише „борба језика црк ве­ но сло венског (очигледно је да се мисли на рускословенски) са језиком на­ род ним о престолу у књижевности“ (Суботић 1853: 6). Коначно, у трећој ета пи, народни језик се стабилизовао као језик српске књижевности. 325ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ Да нема ове допуне о природи нове српске књижевности, могло би се закључити да је Суботићево временско ситуирање почетака нове српске књижевности на крај осамнаестог, односно почетак деветнаестог вијека, изнесено у тексту „Не ке черте из повестнице сербског књижества“, у противурјечју са пе рио ди зацијом цјелокупне српске литературе, према којој се за почетак нове књи жевности узима почетак осамнаестог вијека. Нова српска књижевност, по Суботићу, почиње објављивањем Басана (1788) Доситеја Обрадовића. Зашто је баш овој књизи дата толика важ­ ност? Ево Суботићевог одговора: Обрадовић је делом показао шта треба да се за народ пише и како ваља да му се пише. И заиста у следујућој де се ти ни таки видимо двоје у књижеству, које је само његовим поводом по ста ло, а то је: прво, славено­ србски језик и тежње на практическу народну корист (Суботић 1983: 198). Главни недостаци других дјела из овога периода – Суботић наводи за при мјер један трактат Емануела Јанковића – јесу у томе што нису саображена са народним потребама, што су народу неразумљива па, према томе, и не ко рисна. Међу тим, кључна претпоставка за утемељење нове српске књи жев­ нос ти било је рјешавање питања књижевног језика. На том плану, највећа за слу га припада Вуку Караџићу, који је, како Суботић каже, своја дјела пи сао чистим народним језиком. Укупни филолошки рад Вуков опсежно је при казан. Разумљиво, највише простора посвећено је народној поезији која пред ставља конкретну потврду поетике на којој аутор инсистира. Јован Де ре тић, чак, главни значај Суботићеве расправе „Неке черте из повестнице серб ског књижества“ види у његовом високом вредновању народне поезије и њеном третирању као врхунске националне културне вриједности. Као што се може видјети из књижевноисторијске обраде Доситеја Об­ ра довића и Вука Караџића, Суботић је непосредним почецима нове српске књи жевности приступио обазриво, водећи рачуна о свој њиховој сло же­ нос ти. Занимљива је, и у том смислу илустративна, његова компарација из ме ђу Вука и Доситеја: 326 Душко Певуља Доситеј је увео народни језик у књиге, Вук нам је по казао који је то народни језик; Доситеј нам је показао да треба народним је зиком књиге писати, Вук пак показао нам је како треба да пишемо (Суботић 1983: 204). Приказујући српску књижевност из посљедње двије деценије осамнаестог и прве половине деветнаестог вијека, Суботић је примарно усредсређен на оне писце и она дјела која се или приближавају поетичком обрасцу нове срп ске књижевности или тај модел потврђују. Међутим, у сагледавању књи жевности из овог периода нису заобиђени ни писци друкчијих усмје ре ња, опречних поетици коју аутор афирмише. Врлина Суботићевог књи жев но историјског приступа је, поред осталог, и у томе што је њихов статус од ре ђен са пуно смисла за нијансирање. На примјер, посебно је истакнут зна чај Милована Видаковића за формирање читалачке публике (будући да су му дјела била много читана) као нужног услова за развој књижевности. Књи жевноисторијски профил Јована Суботића најбоље се може видјети из ње говог односа према Лукијану Мушицком. Овако гласи нешто дужи од ло мак посвећен овоме писцу: То лежи у природи Мушицкове поезије; она, као свака поезија тенденције, по бу ђује, али надуже не задржава. Нај ват ренији поштоватељ Мушицкових ода мо ра признати да га ништа не при зива књима наскоро вратити се, већ ако то не што о језику и народу мис ли, пак жели дозна­ ти како Мушицки о томе мис ли. С овим мислимо ми са мо то казати да Мушицкова поезија није извор из ко га сам народ цр пи ти и напајати се може, она је на врху брда налазећих се хи по крина, која ће сваг да некима избранима одушевленије спрама народа и ње го вих ствари ули вати, и тек посредством ових на сам народ дејствовати. Ово се већ и до сад показало. Док неки учени из Мушицког извађени мото – ма фор мал но опле њавају, а други у духу његовом оде нагађају, дотле народ сам њега са мо по оном ужива што од ових посредственика које у изреченијама, које у мис ли ма добија. У себи сматрана, поезија Мушицкова остаје јединствена: та ко мо­ же само дух генијима првога реда суврстан певати. Нити ће ико икад у тој стру ки певати моћи, нити је ико од следујућих за њим певаца ње му и само по до бан. Као сваки велики дух, имао је и Мушицки много под ражатеља, али су ови, као обично што бива, случајно узели за суш тест ве но, и стран­ путицом уда ри ли. Многи мисле: како је то алкејски размер и реч о језику, вери и имену да је ту таки сушти Мушицки. Из овога се ви ди да је Му­ шицки велики уплив у срб ско песништво имао. И то је исти на, али тај никакве положителне следи за бу дућност имати неће (Суботић 1983: 212). 327ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ Културноисторијски карактер Суботићевог књижевноисторијског тек­ ста ис казан је кроз наглашавање значаја Давидовићевих Новина, оснивања и дје ловања Матице српске (посебно њеног Летописа), али и других чи­ ни ла ца који су, с једне стране, доприносили стварању амбијента погодног за раз вој књижевности, и оних, с друге стране, коју су тај развој спутавали (на примјер, за друштвени статус књижевности се каже: „списатељ ств ова­ ње [је] свакога уваженија лишено и као напразно трошење времена и дан­ гу ба сматрано“). 5. Књижицу под насловом Новија књижевност у Срба Јован Ристић је об ја вио на њемачком језику 1852. године у Берлину. Очигледно је, у уводном ди јелу, Ристићево инсистирање на књижевности као значајној компоненти на цио налног идентитета. Штавише, „буђење“ нације „којој је дуго била ускра ћена слобода стварања“ (Ристић 1983: 273) у најдиректнијој је вези са об нављањем њене књижевности и укупне духовности. Једно од тежишних пи тања, којим се Ристић бави, тиче се освјетљавања почетака нове срп ске књи жевности. Основна карактеристика српске литературе посљедње дви­ је де ценије осамнаестог вијека јесте неоригиналност: књиге објављјују пис ци који су се школовали и интелектуално стасавали у срединама које су у опш тем духовном погледу далеко супериорније у односу на културне при ли ке у којима се у том периоду налази српски народ. С обзиром на то да су на неупоредиво нижем степену духовног развитка, Срби, каже Ри­ стић, нису могли прихватити дјела која су произашла из туђе, богатије и раз вијеније традиције. Међутим, дјелима Стефана Рајића Расужденије о не до стат це воспитанија на искуству основано и Глигорија Трлаића Идеа или му жеска и женска добродетељ, на којима заснива овакве закључке, Рис тић не одриче значај, напротив, види их као „освит бољег времена“. Не склон искључивости, Ристић је спреман да уочи плодотворност ег зи­ сти ра ња противрјечних литерарних настојања. То се код њега, као и код Су бо ти ћа, најилустративније види из одређивања књижевноисторијске позиције и зна чаја Лукијана Мушицког. Овако гласи кључни фрагмент Новије књи жев ности у Срба посвећен Мушицком: Ревностан поборник за народно доб ро, опевао је име, језик и веру Срба као њи хов заштитник и бранилац. Али, упркос углађености и знатној сна­ зи песама, био је мало приступачан срп ском духу јер се, независно од тога што је његова по езија говорила о сва кодневним стварима, осећао у 328 Душко Певуља њој /.../ страни дух, а у мет ру и форми ан тички утицај. Но све то није по­ мрачило славу коју је Му шиц ки стекао као ненадмашни и одушевљени песник ода (нав. д.: 275). Кључну улогу у заснивању нове српске књижевности и артикулисању ње не поетике, према Јовану Ристићу (и у овој компоненти свог књи жев но­ исто ријског приступа евидентно је подударање са становиштем Су бо ти ће­ вим), имају Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Значај ове двије личности, чи ја настојања су комплементарна, он види у увођењу народног језика у књи жевност, а затим и саображавању књижевности народном карак те ру/ ду ху те народним потребама/националној стварности. У чему се, према Ри сти ћу, огледа радикалност Доситејевог духовног и књижевног заокрета? Крат ко речено, у ненадмашном дару за вјеште и функционалне сим био зе: у Евро пи стечених знања са искуствима властитог народа; етичких ис ти­ на оп штег важења са моралом народног живота; важећег читалачког уку­ са и на чина мишљења са пријемчивом формом уобличавања/изношења (бас нама). Конституишући у свом дјелу неке од кључних поетичких ком­ по нен ти нове српске књижевности, њен почетак не може се временски си ту ирати у Доситејеву епоху: Доситеј је својим земљацима отворио пут на прет ка, само што још није било вре ме да српска књижевност са свог пре сто ла у облацима сиђе у живот (Рис тић 1983: 277). Рјешавање питања књижевног језика је, и послије Доситејеве смрти, пре судни услов почетка нове српске књижевности. Помјерање од славено­ српског према народном језику, по Ристићевом мишљењу, значило је ко рак ближе ка њеном конституисању. Тај корак направио је Вук Караџић, ко ји је „природни почетак сваке националне књижевности видио у објав љи ва њу народних умотворина“ (нав. д.: 278). Поред сакупљачког ра да, Ву ков до­ принос утемељењу нове српске књижевности Ристић види у ње го вој гра­ ма тици, рјечнику те реформи писма. Као изразити критичарски темперамент, Ристић се – пошто је маркирао глав не елементе поетичког курса нове српске књижевности – бави нај зна­ ча ј нијим писцима периода који књижевноисторијски представља Му шиц­ ким, Сарајлијом, Јованом Илићем и Љубомиром Ненадовићем, али, прије 329ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ свих, Бран ком Радичевићем и његошем. његово виђење ове двојице срп­ ских пјес ника – иако изнесено веома сажето и концизно – те вредновање њи хове пое зије и данас је релевантно. Ево најважнијих мјеста из оцјене Бран ковог пјес ништва: Бранко Радичевић је најзначајнији српски лиричар /.../ ње го ве песме се ка рак те ришу лирском усхићеношћу и занесеношћу осећањима; оне неж­ ним то но ви ма дочаравају најпотпунији сјај српског језика и често са свим доказују пот пу но тврђење да међу словенским језицима заузима оно ме­ сто које италијански има међу романским (нав. д.: 285). И када је ријеч о вриједности његошевог пјесничког дјела, Ристић је крај ње експлицитан: Изнад свих српских песника стоји недавно преминули цр но горски вла­ дика П. П. његош, прави поетски дух, који је поред своје су вре ме не круне био сла ван и као песник (нав. д.: 287). Међу оцјенама појединих српских писаца, карактеристично је Ри сти­ ће во ви ђење Стерије, који је у вријеме кад овај објављује текст „Новија књи жев ност у Срба“ готово заокружио своје дјело. Иако му посвећује не­ ма лу паж њу, његова оцјена Стеријиног дјела вриједносно је неутрална, ни при ближ на оној о Радичевићу и његошу: Поповић је написао више на род них драма, које не само што су са умет­ ничке стра не биле допадљиве већ су од ушевљавале масе и потпомагале развој народ них мисли. Односиле су се или на савремене тренутке или су обрађивале срп ску националну историју. Не ке потичу из оних периода српске прошлости која још није ишчезла из на родног сећања и у суштини је сродна са њеном са даш њош ћу (Ристић 1983: 283). 6. Још у првим критичким реакцијама на Ристићеву књигу Новија књи­ жев ност у Срба истицана је њена зависност у односу на неколико година ра ни је објављен Суботићев текст „Неке черте из повестнице сербског књи­ жест ва“. На овакво квалификовање односа између поменутих дјела реа го­ вао је сам Ристић, разложно указујући на разлике својих и Суботићевих ста новишта (нав. д.: 292–298). 330 Душко Певуља На везу између ова два рада, водећи рачуна како о евидентним раз­ ли ка ма тако и о несумњивим подударностима, у више наврата су указали раз ли чити историчари српске књижевности (Драгиша Живковић, Божидар Пе јовић, Јован Деретић и др.). Сумирајући Суботићев и Ристићев значај за срп ску књижевну историју, издвојићемо овдје најважније сличности и раз ли ке између њихових најзначајнијих књижевноисторијских расправа: 6.1. Сличности у приказивању нове српске књижевности – оног њеног дије ла који је обухваћен у поменутим текстовима двојице аутора – про­ изи ла зи из истовјетног схватања кључних чинилаца њене поетике. То су, при је све га, вуковски књижевни језик, затим, како би рекао Душан Иванић у текс ту о књижевноисторијској концепцији Стојана Новаковића, на род­ ност, природност, изворност (Иванић 2001). 6.2. У основи тачно запажање Драгише Живковића о томе да Суботић и Ристић значајно доприносе формулисању поетике нове српске књи жев­ нос ти није толико прецизно да се не би могло кориговати. Поетику нове срп ске књижевности имплицитно формулишу најзначајнији њени писци, Су бо тић и Ристић први компетентно врше њену књижевнокритичку и књи жев ноисторијску верификацију. 6.3. Суботић и Ристић функционално комбинују књижевноисторијски и књижевнокритички приступ у представљању књижевности. Суботићев рад је изразитије књижевноисторијски, што долази до изражаја у више аспе ката. Иако приказује само један дио нове српске књижевности, он, ви­ дје ли смо, врши периодизацију цјелокупне српске литературе, свјестан да се поједина мања раздобља, тек у односу на цјелину чији су саставни дио, мо гу адекватно позиционирати. Склон систематизацијама, овај аутор и књи жевност прве половине деветнаестог вијека дијели на мања раздобља, и то: 1) прва деценија 19. вијека, 2) период од 1810. до 1826. године и 3) вре менска дионица послије 1827. године. Суботић писце, поједина дјела и истак нуте културне дјелатнике сагледава у микроконтексту, у вријеме не­ по средног њиховог рада, али свјестан да се адекватна оцјена, како аутора та ко и књижевних процеса може поуздано изрећи тек ако се узме у обзир цје лина приказаног периода (у овом случају нове српске књижевности). „У исто рији литературе наше нема Давидовић оне важности коју је за време док је делао имао, и то зато што никоји особити правац не репрезентира“, ка же Суботић. Ристић је пак више од Суботића, критичарски темперамент. 331ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ ње гове естетичко­критичке оцјене најзначајнијих писаца пете деценије де вет наестог вијека (прије свих, његоша и Бранка Радичевића) потоња истра жи вања нису оповргла. 6.4. Иако инсистирају на националном духу и карактеру нове српске књи жевности, ови аутори се напоредо залажу и за њену европеизацију, за при лагођавање европским мјерилима која неће поништити пре по знат љи­ вост и особеност наше литературе. У механичком преношењу европских ис кустава Суботић је видио опасност за заснивање националне књи жев­ нос ти: Само је по себи јасно да је списатеље овога времена жарка ревност: на­ ро ду сво ме користи европејске просвете наједаред прибавити – на страм­ пу тицу навела (Суботић 1983: 196). 6.5. И Суботић и Ристић су у својим расправама доминантно усмје­ ре ни ка књижевним струјама и процесима (разумије се и чиниоцима који их усло вљавају), односно „књижевној еволуцији“; и на Суботића се може при мјенити оно што је Миодраг Поповић рекао за књижевноисторијску кон цепцију Ристићеву: Он не бележи, као Шафарик, све српске књиге об ја вљене у пе­ риоду о коме пи ше. Међутим, баш ово одступање од он даш њих књижевноисторијских норми, ко је ће бити поштоване и у историјама срп­ ске књижевности насталим шез де се тих година 19. века (Пипин, Јагић, Но ваковић), представља, на одређен начин, вр лину Ристићеве књиге. Ста вља јући у центар свога интересовања књижевну ево луцију, то јест само то ко ве српске књижевности у 18. и првој половини 19. ве ка, Ристић заправо по чиње еманципацију књижевне историје од историо гра фи је, филологије и биб лиографије (Поповић 1985: 162). Обојица аутора, према томе, не сли је де Бојићев биографскобиблиограф­ ски и Шафариков специфични биб лио графски модел приказивања књи­ жев не прошлости, залажући се за књи жев ноисторијски приступ који ће у пот пу ности бити афирмисан не у де вет на естом већ у двадесетом вијеку. 6.6. У својим најважнијим књижевноисторијским расправама које су пред мет овога текста, Јован Суботић и Јован Ристић су се позабавили и пи­ та њем непосредног почетка нове српске књижевности. Ријеч је о проблему 332 Душко Певуља ко ји су књижевни историчари сагледавали на различите начине. Суботић и Ристић су Вука Караџића видјели као зачетника нове српске књижевности због тога што је у његовој епоси ријешено питање српског књижевног је зи ка. Обојица су наглашавали значај Доситеја Обрадовића који је екс пли цит но изнио став (што је био један од битних елемената његовог просвје ти тељ ­ ског програма) о нужности употребе народног језика у књижевности. Ве зујући почетак нове српске књижевности за Вука Караџића и другу де це нију деветнаестог вијека, Суботић и Ристић су антиципирали ста но­ ви ште Тихомира Остојића, који је међу историчарима наше литературе нај­ кон зистентније заступао тезу о томе да нова српска књижевност почиње са Ву ком Караџићем. Он је тај почетак довео у непосредну везу са пре по ро­ дом српске књижевности који се управо завршава у првим деценијама де­ вет наестог вијека. Према Остојићевој књижевноисторијској концепцији, срп ска књижевност преддоситејевског периода, затим „Доситејево доба“, са мо су посљедње фазе препорода српске књижевности, па према томе спа дају у средње доба српске књижевности, онај дио коме припада дуб ро­ вач ка књижевност. Литература Деретић, J. (1996): Пут српске књижевности, Београд. Ђорђевић, Н. (1974): „Допринос Јосефа Добровског упознавању Европе са на шом културном традицијом“, Зборник за славистику 4, 15–29. Иванић, Д. (2001): „Народност, природност, изворност (Историја српске књи жевности у тумачењу Стојана Новаковића)“, Зборник Матице срп ске за књижевност и језик XVIX/3, 377–399. Копитар, J. (2002): „Патриотске фантазије једног Словена“, Петар Ми­ ло сав љевић (прир.), Срби и њихов језик, Београд, 75–84. Константиновић, З. (2002): Интертекстуална компаратистика, Београд. Костић, Ђ. Ј. (1998): Павел Ј. Шафарик о новој српској књижевности, Бео град. Милосављевић, П. (1996): Систем српске књижевности, Приштина. Павловић, M. (1966): „О једној песми Јована Суботића“, З. Глушчевић (прир.), Епоха ро ман тиз ма, Београд, 179–187. 333ДОПРИНОС ЈОВАНА СУБОТИЋА И ЈОВАНА РИСТИЋА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ИСТОРИЈИ Поповић, M. (1985): Историја српске књижевности: Романтизам, књ. 2, Бео г рад. Ристић, J. (1983): „Новија књижевност у Срба“, Живковић, Д. (прир.), За сни вање националне кри ти ке. Српска књижевна критика, књ. 2, Бео град – Нови Сад, 273–291. Ристић, Ј. (1983): „Одговор на претресивање мога дела Die neuere Li­ teratur der Serben“, Живковић, Д. (прир.), Заснивање националне критике. Срп ска књижевна кри ти ка, књ. 2, Београд – Нови Сад, 292–298. Стефановић, M. (прир.) (1994): Лазар Бојић, Памјатник мужем у сла­ ве но­серб ском књижеству славном, Нови Сад. Суботић, J. (1853): Цветник српске словесности, Беч. Суботић, J. (1983): „Неке черте из повестнице сербског књижества“, Жив ко вић, Д. (прир.), Зaсни ва ње националне критике. Српска књижевна кри тика, књ. 2, Београд – Нови Сад, 195–214. Schaffarik, P. J. (1865): Geschichte der südslavischen Literatur, 1–3, Prag. Der Beitrag von Jovan Subotić und Jovan Ristić zur serbischen Literaturgeschichte Zusammenfassung Nach einer detaillierten Analyse des Textes „Einige Merkmale der ser­ bischen Literaturge schich te“ von Jovan Subotić, erschienen als Druckausgabe auf Deutsch, und des vorerst auf Deutsch veröffentlichten Buches „Die neuere Literatur der Serben“ von Jovan Ristić wurden in diesem Aufsatz...

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.