Show Less

An den Anfängen der serbischen Philologie- Na počecima srpske filologije

"Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> von Sava Mrkalj (1810-2010)- "Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> Save Mrkalja (1810-2010)

Series:

Edited By Gordana Ilic Markovic, Anna Kretschmer and Milos Okuka

Die Beiträge dieses Bandes befassen sich mit dem sogenannten Slawenoserbischen, der Schriftsprache der Serben im späten 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahrhunderts, sowie mit dem Werk, Leben und Zeitalter des Sprachreformers Sava Mrkalj, dessen programmatischer Text Salo debeloga jera libo azbukoprotres vor 200 Jahren veröffentlicht wurde. In diesem Kontext werden verschiedene Aspekte der Epoche, ihres Kulturparadigmas und der damaligen Schriftsprache behandelt. Einen weiteren thematischen Strang stellen die Arbeiten dar, die sich mit der Poetik, Rhetorik und den literarischen Richtungen des serbischen Schrifttums beschäftigen. Ein dritter Schwerpunkt gilt der beginnenden philologischen Arbeit, deren Anliegen die Schaffung einer Schrift- und Literatursprache für das serbische Sozium war, das sich in dem Übergang von der alten Kulturtradition und dem Lebensparadigma der Orthodoxen Slavia hin in die europäische Neuzeit befand.

Prices

Show Summary Details
Restricted access

МИЛОШ ОКУКА (MÜNCHEN) НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ Дјело Саве Мркаља (1783–1833)

Extract

1. Претходне напомене „Слава је од вајкада релативна: за неке веома јефтина, а за неке веома ску па. Слава је слепо бачена коцка која из урне усуда не пада увек на нај за слу жнијега.“ Овако је Ђорђе Рајковић прије 150 година започео прву књи жев ну библиографску скицу о Сави Мркаљу, „за живота много гоњеном, а по смрти довољно непризнатом“ српском књижевнику, који је „био да ро вит као мало који од наших писаца, а с друге, опет, стране несрећан, тако да је глад трпео. Јамачно би он и више и боље што оста- вио иза себе у књи жев ности да му је срећа била наклоњена /.../. Глад је стари душман да ро ви тос ти и таленту. Највеће умове убила је материјална невоља. Орфелин и Со ларић пропадоше са апсолутне празнине желуца, а и Мркаљ је /.../ иска пио горку чашу до дна“ (Рајковић 1950: 118). Мркаљ се у српском књижевном животу прерано појавио, у њему изаз вао велике потресе, и из њега нестао тек што се појавио. „On je u stvari okon čao svoje delovanje u srpskoj kulturi kao nadareni, ali neshvaćeni, odbačeni i poludeli pojedinac, koji nije uspeo – što svojom, što tuđom zaslugom – da raz ra di i razvije vlastite zamisli.“ Та судбина није задесила само Саву Мркаља већ је она честа појава у српској културној историји. Страдања, биједа и не схватање, на једној, те „nedovršenost, neispoljenost, česti prekidi u inte lek tual nom stvaralaštvu“, на другој страни, „neke su od osobenosti srpske kul tu re“ (Deretić I. 1999: 93). Но оно што је специфично за Мркаља јесте судбина његова дјела и дје ло вања у историји те културе. Велико дјело Вука Караџића и његова је зич ка реформа потпуно су заклониле Мркаљеве доприносе 148 Милош окука у тој области. Вук је на крају и побиједио, а с њиме су побиједиле и „Мркаљеве идеје о пис му, али не више као Мркаљеве, него као Ву- кове“ (Деретић 1984: 504). Тако се о Мркаљу у србистици дуго није ни говорило, а кад је то чињено, онда углав ном успутно у вези са Ву- ком. Или у краћим, позитивистичким цр ти ца ма о неким детаљима о њему и у вези с њим. Мало је било оних који су у ње му видјели „културно-историјску појаву која би имала самосталан зна чај и не- зависну вредност“ (Деретић 1984: 504). Тек у другој половини 20. вије ка ствар се сасвим измијенила: Мркаљ је „откривен“ и као вели- ки ре фор матор и као пјесник. „О њему се нашироко говорило и писало, из да ва не су студије и књиге о ње го вом животу и филолошком раду, оцијењени ње гови доприноси и у српској по е зији и у српској версификацији, његово Са ло је више пута преиздавано, у ори ги налу и с преводом на савремени је зик“ (Окука 2010a: 32). Тај се тренд, на срећу, наставља, тако да данас, двје ста годи- на након првог из да ња његовoг Сала дебелога јера, постоји све ма ње тамних мјеста и неистражених чињеница везаних за живот и дјело ово га необичног човјека. И овај зборник даће томе, без сумње, становит до при нос. Тако се онда мо же доћи до онога што још увијек недостаје у срп ској филологији: до све обу хватне и кри- тичке монографије о Сави Мркаљу ко ја ће га представити као фило- зофа, филолога, пјесника и књижевног тео ре тика. Овај наш при лог је покушај израде скице за такву монографију. 2. Мркаљ као филозоф (О уму и језику) Сава Мркаљ је по образовању и вокацији, прије свега, фило- зоф. Још док је био ђак загребачке архигимназије и академије наука он је показао посебне скло ности за логику, метафизику и историју филозофије (Fancev 1930: 7–8), а за вријеме студија на Пештанском универзитету „с одликом [je] слу шао философију и математику“ (Рајковић 1950: 119). Његово схватање је би ло да разне науке (као и 149НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ књижевне врсте) морају имати и филозофску ди мензију. То је и сâм на крају свога живота, у биљешци „Господину Вуку“ 1833. године, изричито нагласио: „Eзыкословия не валя да е сва по вѣс ть: него тре- ба да е и философія колико быти може“ (уп. код Недића 1954: 305). Мркаљево филозофско промишљање произилази из филозофије про сви јећености. И то из европске просвијећености пресађене на српско тло. А то значи да је српска просвијећеност била слична фи- лозофији просви је ће ности на Западу јер је поред педагошке садржа- вала и филозофску ди мен зију. Период просвијећености код Срба породио је разне научне дисци пли не (физику, географију, историју) и формирање књижевних врста (ро ма на, драма, књижевних и језичких расправа и др.), а посебно граматику, фо нетику и ортографију. Треба се само подсјетити мноштва књига и рас пра ва из славеносрпског пе- риода из ових трију посљедњих области.1 Ту су, затим, долазиле мате- матика, физика и филозофија, са дјелима у којима је често и у наслову стајала ознака српски.2 Већина њих, истина, биле су ком пилаторске или преводи, али су и као такве допринијеле развоју мисли код Срба. Изузетак је, свакако, био Доситеј Обрадовић, који је, пошавши од темељних филозофских начела западне просвијећености, дао кри- тику тра диционалне српске културе. Његово дјело је имало за циљ да се путем књи жевности подигне интелектуална, морална и естет- ска култура српског друшт ва. Сава Мркаљ је унеколико слиједио Доситеја, али на свој, ори ги нал ни начин. „Филозофичност“ његовог дјела везана је, прије свега, за је зик, за његово конституисање на умном, фоничком и ортографском плану. Бит језика Мркаљ одређује на сљедећи начин: 1 Нпр. Немeцкаја грамматика (1772) и Руководство ко правоглаголанију и право- писанију (1793) С. Вујановског; Руководство к славенскому правочтенију и правописанију (1792) А. Мразовића; Грамматика италијанскаја (1794) В. Љуштине; Венгерскаја грамматика (1795) Ђ. Петровића; Руководство к французстеј граматице (1805) Ј. Вујића и др. Уп. код Kretschmer 2008. 2 Уп. Новаја сербскаја аритметика В. Дамјановића (1767), Етика или философија Д. Обрадовића (1803), Фисика А. Стојковића (1801–03), Логика сербскаго јазика Н. Шимића (1808–09), Философическа наука Г. Бечкерека и др. Уп. Kretschmer 2008. 150 Милош окука Човек себи разне представлѧ вешти, он мисли о ньима, разсуждава, умствуе, су ди. Он може и о напредку, и о глави нашой, у себи у нутра заключавати. Ми о свему томе ни мерве не знамо, докле годь какове не имамо знаке, посред ством кои то нама откривасе. Знаци ти могу различни родова бити; но медьу сви ма возможнима найбольи су они, кое човек оч- ленненим гласом либо зву ком своим от себе дае, и кои се нашки називаю рѣчма. Цѣли овакови знакова сбир, то ест, цѣли сбир очленнени разборни звукова, коима човек човеку ми сли свое сообштава, наричемо езиком у нас (Мркаљ 2010: 1). Тако Мркаљ приступа језику као феномену темељеном на ум- ним кате го ри ја ма и универзалним претпоставкама на којима почива људски језик. Језик је, значи, творевина и средство мишљења. Као најсветији људски изум, он по чива на активности ума. То је гносео- лошко-семантичко одређење. А то зна чи да је језик средство, посред- ник између затвореног свијета наших пред става, мисли и осјећања и других људи и других свјетова. Мишљење, пре ма томе, управља говором или писањем и разликује оно што је уну траш ње и оно што је спољашње. Мишљење и осјећање имају само језичка зна чења без којих се не могу преставити све моћи нашега бића, инди ви дуал но и опште. Одређењем значења језика одређујемо и тајанствене језичке самозаснованости и устројства нашега бића. Мркаљ не раздваја способност и дјелатност као језичко- филозофске ка тегорије. Он се бави само неким од њих, прије свега онима које про из ла зе из умних и разумских способности. „Појмовно ,савладавање‘ материјала ко ји добивамо посредством способности представљања није оно једино у че му се умствује, мисли, ,расужда- ва‘. Ту су и унутрашњи садржаји сви јес ти, које Мркаљ назива ,гла- вом нашом‘, и унутрашње дјеловање свијести и њи хово очитовање, које Мркаљ означава изразима ,у себи, унутра‘. Ту за тим долази инсистирање на напретку као одредници филозофије про сви је ће- ности, што код Мркаља значи истовремено напредак у спознаји спо- љаш њих и унутрашњих ствари и напредак уопште“ (Окука 2010a: 36). Језик је, дакле, облик комуникације између затвореног свијета наших мис ли и истога свијета других људи. То је гносеолошко-се- 151НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЛОГИJИ миолошко ста но виште. Темељни појмови којима се то објашњава јесу представа и знак. Та ко Мркаљ каже: Мисли наше произлазе и состое из представака, понѧтака, висти (idea); а език, ка ко смо видели, составлѣн је из рѣчи, то ест, из разборни рока (terminus) ли бо израза наши представака. Свака опет рѣч сложена ест из едног или више прости звучитьа, глашчитьа; кои такодьер свое знакове имаду. И ови посебити, сирѣч прости глашчитьа, знаци писменама, бук- вама, а от неки и словама име ну юсе. Како годь дaкле што су рѣчи знаци наши представака и мисли, тако исто вито и писмена знаци рѣчни частица есу; едино само што рѣчи к’ слуху, а пис мена к’ виду нашем относесе (Мркаљ 2010: 2). Мисли су, дакле, „представе ствари, речи су знаци мисли, а језик је збир зна кова којима човек човеку своје мисли саопштава“ (Деретић 1984: 505). Пред мет мишљења открива се само знаковима којима се то мишљење из ра жа ва. А ти знаци служе за испољавање и спољашњих и унутрашњих садр жа ја. Они својим „сбиром“ чине језик, који је у нераздвојивом односу са миш љењем. Из тога произ- лази да је нешто могуће открити (и мишљење спо знати) само помоћу одговарајућих знакова. То је једна страна медаље. А друга страна њена је чињеница да је језик рационално конструисан дје латношћу, суђењем и умствовањем. Мишљење представља „поријекло“ је зика, а језик представља медиј „ospoljavanja mišljenog sadržaja ili pak sa- mih kognitivnih delatnosti“ (Deretić I. 1999: 98). Представе, појмови и идеје су, по Мркаљу, когнитивни елементи мис ли, а језик чине ријечи које су семиотички структуриране од фо- нема („глас чића“). Језик је, значи, систем („сбир“) строго одређених знакова чи јим посредством нешто опажамо, знамо, сазнајемо, „раз- суждавамо, умст ву је мо, судимо“. За то су потребни строго одређени знаци. А то су, по Мр ка љу, само лингвистички знаци који су арти- кулисани људским гласом. Ти зна ци се разликују од других гласова којима се човјек служи да нешто са опш ти. Скуп свих артикулисаних знакова чини језик. Слова су графички зна ци и они се препознају у оквиру ријечи као основне значењско-језичке је динице. Однос ријечи и слова је у директној зависности: ријечи су из ра зи, знако- 152 Милош окука ви, наших представа и мисли, а слова изрази, знакови, дијелова ри- је чи, тј. фонема („гласчића“). Темељна разлика између њих јесте у томе што се ријечи тичу нашег слуха, а слова вида. А то значи да су језик и пис мо средства за приказивање представа и мисли и они се разликују само по на чину на који их приказују. Темељна функција језика, по Мркаљу, остварује се у комуни- кацији. Да би она била без „буке у каналу“, морамо се придржавати основног језичког на чела, а то је „найветьа возможна разумител- ност“. То је универзално на че ло свакога језика. Разумљивост мисли, идеја, осјећања смисао су и ко му ни ка ције и живота. Да би се то постигло, остварило, мора се израдити једноставан, раци- оналан и ра зум љив правописни систем једног језика. При том је азбука темељ пра во пи са ња. Она служи за пренос мисли, њена једноставност и рационалност почива на на челима људског ума преко кога се језик и конституира, идиом који је једини по средник између нас и стварности, између дјеловања људског бића и збивања у његовом уму, у свијести (Окука 2010a: 38–39). Мркаљев филозофски допринос за нас састоји се у његовом ста- ву о neophodnosti povezivanja nekih gnoseoloških (filozofskih) pretpostavki sa je zi ko slovljem, kao i u uvidu u semiotičku prirodu jezika, dominantnog za savremene prav ce u lingvistici, koji univerzalnost jezika interpretiraju polazeći od lingvističkog zna ka. Mrkalj je sasvim ispravno ukazao na međuzavisnost jezika i mišljenja, pri če mu je posebno značajan njegov uvid da...

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.