Show Less

An den Anfängen der serbischen Philologie- Na počecima srpske filologije

"Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> von Sava Mrkalj (1810-2010)- "Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> Save Mrkalja (1810-2010)

Series:

Edited By Gordana Ilic Markovic, Anna Kretschmer and Milos Okuka

Die Beiträge dieses Bandes befassen sich mit dem sogenannten Slawenoserbischen, der Schriftsprache der Serben im späten 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahrhunderts, sowie mit dem Werk, Leben und Zeitalter des Sprachreformers Sava Mrkalj, dessen programmatischer Text Salo debeloga jera libo azbukoprotres vor 200 Jahren veröffentlicht wurde. In diesem Kontext werden verschiedene Aspekte der Epoche, ihres Kulturparadigmas und der damaligen Schriftsprache behandelt. Einen weiteren thematischen Strang stellen die Arbeiten dar, die sich mit der Poetik, Rhetorik und den literarischen Richtungen des serbischen Schrifttums beschäftigen. Ein dritter Schwerpunkt gilt der beginnenden philologischen Arbeit, deren Anliegen die Schaffung einer Schrift- und Literatursprache für das serbische Sozium war, das sich in dem Übergang von der alten Kulturtradition und dem Lebensparadigma der Orthodoxen Slavia hin in die europäische Neuzeit befand.

Prices

Show Summary Details
Restricted access

РЕТОРИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПЈЕСМАМА САВЕ МРКАЉА

Extract

1. Српски учени писци из 18. и из прве половине 19. вијека, који су поред дру гих имали образовање и из реторике – као нпр. Гаврило Стефановић Венц ловић, Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Лукијан Мушицки, Јован Сте ри ја Поповић или Јован Хаџић – неријетко су, па и неминовно, та знања и уми је ћа преносили и у своја књижевна дјела. Та узајамност између ре­ то ри ке и књижевног стваралаштва може се посматрати и у поезији Саве Мр ка ља, у његовом невеликом али разноврсном и вриједном опусу, који се, ко ли ко нам је до данас познато, састоји од 13 оригиналних пјесама и од 12 пре вода и прерада. „Доктор филозофије, искусан астроном и математик“ (Ружић 1994: 233), богослов и језикословац, преводилац са латинског и њемачког језика, по лемичар, један од „најученијих Србаља“ свога времена, Мркаљ је ре то­ ри ку првотно слушао на почетку свог вишег школовања, на другој години за гребачке архигимназије. Његови биографи (Ђорђе Рајковић, Гојко Ни ко­ лиш, Жарко Ружић) нису утврдили да ли је он ту годину, која се и називала ре­ториком, прво слушао па полагао, или му је као „апсолутном одликашу“ би ло допуштено да је полаже пријевремено, али су пронашли податак да ју је завршио „с одликом“. Уосталом, одличним успјехом, и то као „један од нај бољих“, он ће завршити и све касније студије – и Краљевску академију зна ности у Загребу, и филозофију и математику на пештанској Академији. 2. У Мркаљевом оригиналном стваралаштву један од основних пјесничких (кон структивних) поступака био је кориштење образаца и правила тзв. „при премних вјежби за бесједнике“ (лат. praeexercitamenta), а које су биле уо би чајене „писмене обраде појединих тема, од лакших ка тежим, помоћу ко јих су ђаци реторских школа поступно стизали до свог највишег бесед нич ког циља – декламације, беседе одржане у школи“ (Јелић 1997: 11). Грч ки термин за те вјежбе, прогимназмата, користио се МЛАДеНКО САџАК (БАЊА ЛУКА) 264 Младенко Саџак истовремено и као на зив за школске приручнике који су садржавали како теоријска правила та ко и практичне примјере за састављање појединих реторских вјежби.1 Што се тиче теоријских дјела о реторици и о образовању говорника, у ев ро пи су на прелазу из 18. у 19. вијек, као уосталом и дуж цијелог сред­ њег вијека, најприсутнија била Квинтилијанова и Цицеронова дјела, и то не само у школама него и у преводима и прерадама многих научника, фи­ ло зофа и пјесника. Поред њих било је, наравно, и других аутора; у пре гле­ ду могућих утицаја на Саву Мркаља могу се поменути још и св. Димитрије Ро стовски, Теофан Прокопович и Михаило Васиљевич Ломоносов, а од срп ских писаца Јован Рајић и Доситеј Обрадовић. Са друге стране, један од најпознатијих уџбеника за практично вјеж ба­ ње говорника био је приручник­Афтонија из Антиохије, софисте који је жи­ вио крајем 4. и почетком 5. вијека. Његове припремне­вјежбе­за­бесједнике,­ Про­гимназмата, у 16. вијеку биле су преведене на латински, а послије тога и на многе друге европске језике (Јелић 1997). У вријеме Мркаљевог сту ди рања, 1805. године (он је тада слушалац филозофије на Краљевској ака де мији знаности у Загребу), појавио се и један руски превод овог при­ руч ни ка.2 Неколико година касније, 1809, када је он студент у Пешти, у Бу ди му се појављује реторски приручник угледног мађарског професора Јо же фа Гри геља, Institutiones­ oratorie, а чији један одјељак, De­Progym- nasmatis­Rhe­toricis, говори управо о тим вјежбама за реторе. Исто тако (да зао кру жи мо овај низ података о издањима која се односе на припремне вјежбе), де сетак година послије, тачније 1821, када Мркаљ из Далмације шаље је дан допис Димитрију Давидовићу, уреднику Новина­ Сербских, у којем му са оп штава своје иманентнопоетичке ставове о античкој митологији и о ри ми, појављује се у Будиму и први српски приручник за 1 Припремне вјежбе уобичајено су се дијелиле према врстама бесједа, и то: за савјетодавну бесједу: басна,­ хрија­ и­ изрека; за судску бесједу: утврђивање,­ оповргавање,­опште­мјесто и позивање­на­закон; и за свечану бесједу: похва- ла,­куђење,­поређење и­сликање­карактера; теза је била вјежба која је могла припадати 2. или 3. врсти бесједа, док су опис и приповиједање могле припада­ ти свим врстама. 2 Предуготовление­къ­красноречию, сочинение древняго софиста Автония, пе­ реводъ съ латинскаго. Москва, 1805 (уп. ПРОГΥМΝАΣМАТА, 8). 265РЕТОРИЧКИ­ЕЛЕМЕНТИ­У­ПЈЕСМАМА­САВЕ­МРКАЉА­ реторику, Ру­ко­вод­ство­к­славенскому­красноречију Аврама Мразовића, у којем се такође го во ри о припремним реторским вјежбама. 3. Почетна теза, да се Мркаљ у стварању својих пјесама користио и об рас ци ма припремних вјежби за бесједнике, има, међутим, и неколико до дат них појашњења: наиме, он те вјежбе није примјењивао ни развијао по стро гим школским правилима нити са циљевима који су се постављали у про фе сионалном бесједништву, већ их је, по ритмичким и метричким за ко ни ма које је сâм одабирао као сврсисходне, транспоновао у одређене пјес нич ке облике. У избору појединих мисли, које су захтијевале нпр. утврђивање или оповргавање, или у приказима лица, која је требало хвалити или ку ди ти, он се користио обрасцима припремних реторских вјежби, али само у за сни вању свога говорења, а онда их је, ношен властитим пјесничким иде ја ма, напуштао, да би то почетно (углавном типско) говорење претварао (трас формисао) у своје, оригинално пјевање. Припремне вјежбе њему су, дак ле, служиле само као полазишта, као начелна упутства која прет по став ља ју или и садрже одређене инвенцијске аргументе (адекватне тематско­мо тивске садржаје), утврђену диспозицију и функционално кориштење ре то ричких фигура (естетизацију језичког израза). Погледајмо на примјеру похвалне пјесме „Преславну и много по же ље­ ну Архипастиру, када се приближаваше к епархији својој, путујући из До­ њих Карловаца,“3 како је и на који начин Мркаљ одређену говорну материју пре обликовао у литерарно, поетско дјело. На почетку пјесник даје увод, у ко јем износи суштину предмета (повратак Архипастира у своју епархију), по том говори о народу (фигуративно, он је у мраку и хладно му је), онда о дје­лима­лица које хвали (најважније је то што Архипастир, тј. Мушицки, срп скоме народу доноси слогу, а она је у „вери“ и „језику“); томе додаје и по­ређење, „које узвисује хваљени предмет“4 (архипастиров долазак пореди се са свитањем Сунца и са доласком прољећа), а на крају пјесму завршава 3 Ово је изворни, пуни назив овог „сонета или сагласнице“, који је код Ружића (1994: 23–24) скраћен и гласи „Сонет преславну Архипастиру“. Напомињемо да ћемо и друге Мркаљеве пјесме преузимати и користити са насловима који су у овој књизи. 4 ПРОГΥМΝАΣМАТА, 113. 266 Младенко Саџак епи­логом, који је, у суштини, молба за помоћ. Очигледно је, дакле, да се Мр каљ служио одређеним правилима која су важила за стварање бесједе­ о­по­хвали (грч. енкомион, лат. laus), али он ту материју није развијао као при премну вјежбу, већ као књижевно, умјетничко дјело. Уопште посматрано, уколико би се упоређивале припремне вјежбе за ре торе и лирске пјесме, као својеврсни модели­говорења, издвојиле би се оне сличности и разлике које се показују управо у поређењу Афтонијевог об расца О похвали и Мркаљевог сонета преславну­ Архипастиру. Један раз ли ковни пар, можда и основни, односио би се на начине њихових струк ту ри рања: бесједе карактеришу поступци амплификације, а пјесме – симпли фи кације. Тако је и у овој поредби: а) поједини дијелови који се предвиђају у похвали­као припремној вјежби (увод, народ, дјела, поређење, епилог), при сутни су и у Сонету; б) неких дијелова, пак, нема у Сонету, нпр. „о вас пи тању лица које се похваљује“, „о занимањима, умијећима и законима у ње говој отаџбини“ и сл.;5 в) када Мркаљ пјева „о поријеклу“, он не развија свој исказ у свим препорученим правцима, не пјева нпр. „о прецима и оче ви ма“, већ (из тог могућег мноштва) издваја само оно што му је битно, у овом случају је то дио „о народу“, а онда тај дио сажима на један, суш тин ски стих: „Већ дуго зебемо у чарној ноћи“. Премда разлика између лирског пјевања и припремног вјежбања за бе сјед нике има још (стиховани – прозни израз, експресивне фигурације – мир но развијање доказа, доминација осјећајности у поезији, а мисаоности у бесједама), сличности које су евидентиране ипак нам дају за основу и за пра во да још неке Мркаљеве пјесме посматрамо у корелацијама са го вор­ ним обрасцима за бесједнике (ПРОГΥМΝАΣМАТА, 129). Као што ре тор ски при ручници и предвиђају, вјежба се развија као двострука похвала, у овом слу чају појединачног лица – Орфеја, и општих лица – становника Зе му­ на. Раз лике између упоређених лица односе се на врсте басана које прате њи хова дје ла: о томе како је Орфеј чинио „звер и камен словеснима“ свје­ до чи нам древ­на, митска басна Атине­оштроумне, али је она нестварна и на ше јој ври јеме не вјерује; на другој страни, сада настају истинске басне о школи ко ју начинише Земунци, и у којој ће рачитељи (брижљиви љу би­ те љи муд рос ти и знања) стварно „одметат’ зверство, нарав злу покорит’.“ 5 Уп. „Похвала Тукидиду“, у: ПРОГΥМΝАΣМАТА, 113–117. 267РЕТОРИЧКИ­ЕЛЕМЕНТИ­У­ПЈЕСМАМА­САВЕ­МРКАЉА­ Што се тиче врсте компарације (као припремне вјежбе), Мркаљ се ов­ дје опредијелио за њену најефективнију врсту, ону „када се пореди мало­ са­ве­ћим“ (премда би се пјесма могла посматрати и као поређење доброг­ са­из­врсним) (нав. д.). 4. Пјесма „Мом шаљивом знанцу (да се не срами слушкињу Савку љу би ти, кад су то исто млоги велики људи чинили)“ започиње латинском из ре ком Non sit ancillae tibi amor pudori (Не стиди се љубави према слушкињи).6 По том се та изрека, по врсти: „она која одвраћа од нечега“, доказује по ре ђе њи ма по сличности (лат. similitudo), односно аналогним примјерима (лат. ex emplum) из античке и из савремене историје. Три примјера су из грчке ми тологије, о Ахилу и Брисеиди, о Ајанту и Текмеси, те о Агамемнону и Ка сандри, а четврти је из новије руске историје, о Петру Великом и Марти Скав ронској, потоњој царици Катарини. Ови примјери у пјесми дјелују као „свје дочанства из прошлости“ (testimonia temporum),7 и представљају само по је дина поглавља или дијелове изреке као реторске вјежбе (грч. гнома, лат. sententia). Уз то, ова пјесма садржи и поређење као­реторску­вјежбу, јер говори и о сравњавању незнатног­са­знатним, или, тачније, непознатих лица (то је у наслову неименовани шаљиви­знанац) са познатим митолошким и исто­ риј ским личностима, односно ауторитетима из прошлости. На крају, пјес­ ма се завршава једним прекором због одбијања љубави према слушкињи Сав ки, њеним краћим описом (грч. екфразa, лат. descriptio) пуним ем фа­ тич них узвика, те завршним позивом на љубав који се исказује у фигури епи фо неме: 6 „Не стиди се љубави“ наслов је и једног поглавља, односно једне од четири групе Мркаљевих пјесама, које у својој типологији одређује Ружић (1994: 55). 7 Ово је варијација термина testimonia­veterum, који је као препорука уобичајенији у античким реторским приручницима. 268 Младенко Саџак О! Слатка ока! О! Струка, бока! И уста медни’! Цара вредни’! О! Да можеш бит’ с њом наг!8 5. Пјесма „Где је радост?“ заснива се такође на двјема реторским вјеж­ ба ма, на изреци­и на­утврђивању (лат. confirmatio). У првој строфи као уводна теза даје се изрека која гласи: „Нитко не зна њу [радост] тражити, / Стрампутичи стар и млад“, а која се по врсти може од редити као преувеличавајућа (ПРОГΥМΝАΣМАТА, 83–84). У сљедеће че­ ти ри строфе у низу примјера показује се како се човјекова надања и жеље стал но сударају са својим изразитим супротностима: страсни заноси и бол­ на разочарења, среброљубље и шкртост, дружељубље и усамљеност, љубав и невјерство. Примјери о томе како су срећа и радост недостижне људске же ље, могу се тумачити и као припремна вјежба утврђивања, односно „пот крепљивања доказима неке одређене ствари“ (Јелачић Србуљ 2007: 82). Кореспондирајући са силогизмом индукције,9 доказним поступком по ко јем се из појединачних чињеница изводи, утврђује општи закључак, и ова се пјесма (у посљедњој, шестој строфи) завршава закључком, односно још једном изреком (поуком, пословицом), која се сада може одредити као ис­ти­нита, а која гласи: Радост заман тражити је, Она иде уз жалост. 6. Мркаљева „Нова песница неком изабраном господину“ примјер је како ни је увијек могуће прецизно одредити која је реторска вјежба послужила ау тору као полазиште у изградњи књижевног дјела; наиме, ова песница мо же се тумачити и као куђење­(лат. vituperatio), вјежба „које износи нечије ма не“, и као опште­мјесто­(locus communis), а које „казује 8 Овај посљедњи стих наизглед дидактичну пјесму усмјерава ка еротској епилији, која пак својом „лаком комиком“ и ласцивношћу упућује на поетику рококоа (уп. Речник­књижевних­термина, одреднице еПИЛИЈ, 192–193, и РО­ КОКО, 710–711). 9 По Стерији (1995: 258), ово је тзв. силогизам навођења. 269РЕТОРИЧКИ­ЕЛЕМЕНТИ­У­ПЈЕСМАМА­САВЕ­МРКАЉА­ о неделима која се могу приписати било коме“. О односима између њих софист Афтоније ка же: „Куђење се разликује од општег места тиме што опште место захтева каз ну, а куђење само оговарање“ (ПРОГΥМΝАΣМАТА, 123). А двоумљење про изилази из посљедњег дистиха у којем пјесник „изабраном господину“, а у ствари преваранту и лашцу, говори сљедеће ријечи: Прстење­продај,­пак­уже­тражи,­ Јербо­си­бивол,­даље­не­лажи. Позив на тражење­ужета, наиме, може се тумачити или као позив да се ла жов свеже, јер је биво, односно бесловесна животиња, а оне су пред­ мет ку­ђења­(вјежбе која припада свечаној бесједи), или као позив да се об­ је си, а то је својеврсни приједлог казне, због чега би се онда пјесма могла смат ра ти општим­мјестом (вјежбом која припада судској бесједи). Биће, ме ђу тим, да је ријеч о вјежби куђења, јер пјесник у говору не развија дије­ ло ве о за кону, правди, поштењу, користи и слично, већ се фокусира на ис­ мија ва ње лажног „господина“. Тако већ контраст у првом дистиху, „Злато ти ки ти прстење руке, / Дете ти гладно плаче од муке“, враћа читаоца ка на слову пјес ме и открива му његову ироничност: лице о коме се говори ни је уз ви ше ни господин, већ напротив – ниски подлац, односно богати­ сиро­мах. Пјес никово куђење и ружење прожето је хумором (док његови ближ њи гла дују, живе­о­води­и­сувом­круву, он купује скупе поклоне некој цури ци, али и неком туђем глувоме­тасту), иронијом (иако се украшава злат ним прсте њем, да би био „изабрани господин“, он је у очима других ипак са мо­влаш­ка­будала), а понекад и сарказмом: примајући женски­од­ људи­ћуш­ке, он постаје бивол, коме се није­више­говорит’. 7. „Божићна песма“ Саве Мркаља, чија је еквиваленција такође у све­ ча ној бе сједи, састоји се од три дијела: у првом се налази пјесникова „при­ чи на“, тј. нестварна, замишљена слика (визија) о поновном доласку Сина Бо жи јег на овај свијет и о томе какве ће промјене настати „јутром данак леп кад сва не“: нова свјетлост потиснуће „црну тамност погибељне ноћи“, чо вјек ће се помирити са Богом, нестаће гријеси праотаца и смрт ће бити по бије ђе на. Потом слиједи средишњи, најобимнији дио пјесме, о томе како 270 Младенко Саџак би ева и Адам доживјели Христово рођење да се оно десило онда када су они би ли изгнани из раја. Трећи и завршни дио пјесме састоји се из двије цје ли не: у првој се величају Христове врлине – благост, миротворство и сна жење слабих, а у другој пјесник казује како да се празнује Божић: уз иг ре, пјес ме и гозбе треба превазићи „омражде и вражде“, а прихватити слогу и мир, „добродјетељ“ и љубав. Представљање онога шта би о Христовом рођењу рекла ева, наша пра­ мај ка, од које нам је „грех праоцев“ и пао у наслијеђе (а онда шта би о ис­ том рекао и Адам), упућују на реторску вјежбу о сликању­карактера­(грч. ето поиа, лат. sermocinatio), у којој се представља карактер одређене лич­ нос ти. Ова вјежба препознаје се и по присуству различитих времена: са­ даш њости, прошлости и будућности, а што је евидентно и у овој пјесми.10 Од три врсте сермоцинације, идолопеје,­просопопеје и етопеје, овдје је ри јеч о етопеји, јер она „има као свој субјект неко познато лице, измишља [се] само карактер његов“.11 Карактеристике етопеје, како наводи Аф то­ није, је су јасноћа, краткоћа, украс, неусиљеност, слобода од свих заплета и ка лу па. Уз њих, веома је важна и „вештина психолошког портретисања, ко ја чи таву форму вежбе помера од на ра тивног ка драмском. Најсличнија драм ском монологу, ова вежба под ра зу ме ва и примену знања о дра ма турш ким еле ментима сликања ка­ рактера (нарочито ка да је у питању из ра жа вање ја ких емоција бола, стра­ ха, туге, љутње и сл.). У сво јој основи, дакле, ово је веж ба подражавања неке личности у креативној импро ви за ци ји њених ис ка за“ (Јелачић Србуљ 2007: 286). евин карактер у „Божићној песми“ осликава се кроз ријечи које она упу ћује Сину Божијем, а онда и самом Богу; то што се она не оправдава и што не исповиједа свој гријех, открива нам њен психолошки портрет – ње но говорење односи се управо на драматичне тренутке изгона из раја, а 10 О „Божићној песми“ опширније сам писао у темату часописа Крајина (Бања Лука, 2010, X/33–34: 174–185, ур. Душко Певуља), овдје се преносе изводи из тог рада (уп. Саџак 2010). 11 „Идолопеја је фигура која нам представља познато лице, али које је умрло, те је стога престало да говори /.../ (а) просопопеја бива када се све измишља, и лице и карактер“ (ПРОГΥМΝАΣМАТА, 135). 271РЕТОРИЧКИ­ЕЛЕМЕНТИ­У­ПЈЕСМАМА­САВЕ­МРКАЉА­ он да и на визију о једином могућем спасењу, а то је (замишљено) рођење Ису са Христоса: Сине Божји! Да сам те родила, Чин ужасни кад сам учинила, Кад постадо’ несретна без краја, Кад изаћи морадо’ из раја, О да сам те онда породила, К Судији би’ с тобом ишла била, Онде, гди он у јарости стâше, Кад се у гроб едем претвараше, Кад престрашно ах! познања древо Зашушти ми лишћем зовућ: ево! Мојим када муња блеск очима, Кад громова чести треск ушима, Кад су Божја уста прогласила Суд на конац, ког сам се страшила; Земља кад се сва потресе черна, Кад ме несвест обузе безмерна, Кад сам доле, да умрем, опала, Борити се с мојом душом стала, О да сам те онда породила, К серцу би’ те моме прегерлила, К Судији би’ с тобом ишла била, Ја би’ њему, Сине, говорила: Не љути се, Оче, више на ме, Моли ти се родвен мном Бог за ме, Пак би моје тада очајање Прешло мâм12 у рајско радовање. У наведеним стиховима патетична етопеја, она која приказује страсти осо бе чији се карактер приказује, еве, надопуњује се још једном при прем­ ном вјеж бом за бесједнике – описом (екфрасом, дескрипцијом), а која тре­ ба јас но и живо да представи неки догађај (лице или предмет) као да се он од игра ва пред нашим очима (sub oculos subiectio) (Јелић 1997: 205). Опис са мог изгона из раја и тренутака када се „у гроб едем претвараше“, истан­ ча но „сликање“ свих појединости, живо представљање визуелних, звучних 12 Мâм, у значењу: мамом, омамно, заносно. 272 Младенко Саџак и так тилних дојмова (муња и громова, потреса и страха од свршетка свије­ та), по новна проживљавања тог „чина ужасног“, слике јаросног Судије (ко ји ан тиципира Страшни суд), јесу дијелови који нам помажу да лик еве, као и ду бину њеног проживљавања властитог гријеха, сагледамо сли ко ви­ то, емо цио нално и на нов и необичан начин. Међутим, сликање­карактера није једини и крајњи циљ етопеја и ек­ фра са у овој пјесми: помоћу њих се велича и сам Божић – јер само би се Хрис товим рођењем могла умирити љутња Оца, само би га Његова мо лит­ ва могла да умилостиви, само је Његов долазак међу нас грешне моћан да се „гробље“ у које смо изагнани поново претвори у „рајско радовање“. Та­ ко се овим фигурама Христово рођење представља као најважнији, нај зна ­ чајнији тренутак у свеколикој историји човјечанства – и у прошлости, и у садашњости, и у будућности. У својој узвишености Божић на својеврстан на чин и поништава та времена, укида историју и, представљајући поновни Хрис тов долазак и сретни Свршетак свијета/историје, откупљује све наше не довољности, омразе и гријехове. Дакле, Мркаљ је основној теми ове пјесме, рођењу Богомладенца, при­ сту пио по правилима једне од припремних вјежби за бесједнике, али је он ни је проширивао због самог обима пјесме (као што се то уобичајено ра ди ло у школским задаћама из реторике), већ због појашњења своје хрис то ло ги­ је13 и због потврде својег христољубља. Његово „пјесничко умијеће“ слу­ жи ло је живом и јасном представљању лица и догађаја, али и исказивању јед не исконске емоције, једне велике самилости према гријеховима наших пра родитеља, и једног дубоког увјерења у наше опште спасење. Поезија и религија, као што код великих пјесника и мислилаца не­ ријет ко бивају једно и исто, прожимају се и у овој, „Божићној песми“ Саве Мр ка ља. 8. Читања Мркаљевих пјесама, с обзиром да су оне настајале као сво је­ врс не синтезе разнородних знања и умијећа (у њима су се спајале реторика и по етика, а онда и филозофија, историја, теологија), претпостављају (па и за хтијевају) образоване читаоце, који ће се активирати не само у потрагама за необичним саодносима између тих пјесама и образаца припремних вјеж­ 13 О овоме је у тексту „Религиозни лик Саве Мркаља“ опширније писао владика Амфилохије Радовић (1984, уп. и код Ружића 1994: 224–225). 273РЕТОРИЧКИ­ЕЛЕМЕНТИ­У­ПЈЕСМАМА­САВЕ­МРКАЉА­ би за реторе него и оне који ће бити заинтересовани да откривају њихова не ријетко прикривена значења. 8.1. Као потврда претходног тврђења слиједи неколико примјера, од којих је први из већ поменуте пјесме „Мом шаљивом знанцу (да се не срами слуш кињу Савку љубити, кад су то исто млоги велики људи чинили).“ Из­ ре ка која се као мото појављује на њеном почетку, Non sit ancillae tibi amor pu dori, упућује на 1. стих Хорацијева пјесме „Ad Xanthiam Phoeceum. Ar­ gu mentum“ (Carmina II, 4. пјесма) (уп. Ружић 1994: 9. и 259), али и на прве дви је строфе те пјесме, које су, у ствари, предтекст двјема Мркаљевим стро фама (2. и 3.). Наравно, Мркаљ претпоставља читаоца који, са једне стра не, познаје Хорацијеву поезију, и који је, с друге стране, спреман кре­ ну ти у поређење оригиналне са пјесмом нашег поете, а како би открио и спо знао његову пјесничку оригиналност:14 Хорације: Превод:14 Мркаљ: Ne sit ancillae tibi amor pu­ dori, Xanthia Phoceu: pri us insolentem serva Bri seis niveo colore movit Achil lem, movit Aiacem Telamone natum forma captivae do mi­ num Tecmessae, arsit Atri des medio in triumpho vir gine rapta ... Не стиди се, Ксантија, љу ба ви према слушкињи: мно го прије је робиња Бри сеи да сњежно бијелим теном оча рала Ахилеја, а љепота заробљене Тек ме­ се дирну снажног Ајанта, Те ламоновог сина; Ага мем­ нон усред славе горио од же ље за освојеном дје ви­ цом ... Храброг Ахила, Страх грчки’ сила, Гану танка Лирнесјанка Взором снежног лица свог. Рабе лепота, Цвет и дивота Гану сина Господина, Царе Теламоне, твог! Робињом плавом Накићен славом Атрид плану Нит гди стану, Док не плати љубви дуг ... Четврти примјер (и засебна строфа) у овој Мркаљевој пјесми је из но ви је руске историје, о Петру Великом и Катарини „тежакињи“ (Марти 14 Превод Слободанке Пртије, Филозофски факултет Бања Лука. 274 Младенко Саџак Скав ронској, кћерки једној литванског сељака), и он је потпуно изван Хо ра­ цијевог књижевно­митолошког свијета. Међутим, ако се у поезију укљу че и историја и друштвени контекст, ако се у расправу о овој пјесми укљу че и чињенице о култу који је у то вријеме руски цар Петар Велики имао у срп­ скоме народу, онда и ти стихови итекако добијају своје оправдање, сми сао и значење. 8.2. Слично је и са оним „нејасним“ стиховима у сонету „Јелени Ди­ ја ко вић“ (уп. код Недића и Ружића); у овој дијалошкој пјесми разговор се води из међу „виле посестриме“ и Саке (Саве?), који жели („жедни“) „сам себека зна ти“ (спознати). „Неразговјетни“ дио пјесме призива у расправу и нашу на родну пјесму Марко­Краљевић­и­вила, чији мотиви кореспондирају са Мр каљевим. У народној пјесми завидна вила је војводи Милошу „за­ бра ни ла пјевати, [зато] што је у њега љепше грло него у ње“ (Караџић 1985: 159), а кад овај на наговор свога побратима Марка ипак запјевао, вила га убија стри јелом. Међутим, љутити Марко је стигне и почиње да јој се свети за смрт свога побратима: „Потеже се буздованом Марко / Пустимице добро неш тедице, / Белу вилу међ плећи удари, / Обори је на земљицу чарну, / Пак је стаде бити буздованом“ Вила га тада „Богом братими“ и умољава да је пусти а она ће му заузврат оживјети Милоша, што се и дешава. Мр ка ље ви стихови Сагревају сва срца исто семе! Мухамедском смрт стрела моја плећу! у сагласју са поменутом народном пјесмом, могу се тумачити и на сљедећи на чин: сви људи су исти, и сви се на исти начин понашају једни према дру ги ма, на добро узвраћају добрим, а на зло злим. Из перспективе виле, „Му ха медском“ (у значењу: непријатељском, односно „Милошевом“) плећу мо ја је стријела смрт; исто тако, из перспективе пјесника, који се обраћа Је ле ни, он је према њој добронамјеран („Јер здравље желим Ти, дуг век и сре ћу“), и не сумња да је и она према њему искрена („Да и Ти, о Умна, све ме жалиш време“). Осим што призива мотиве из народне поезије, овај сонет упућује и на тзв. сократски­дијалог, на пјесме у којима се „философска садржина из ла­ же на књижевни начин, тј. кроз разговор живих личности у некој кон крет ној 275РЕТОРИЧКИ­ЕЛЕМЕНТИ­У­ПЈЕСМАМА­САВЕ­МРКАЉА­ животној ситуацији“ (Речник 2001: 136). Мудра мисао, да се дво лич ност, завист и мржња крију у свима нама, али да се свако од нас, спознајом са­ мога себе, спасава тих мана, завршава се својеврсним исповиједањем ви­ли­ ног­побратима, да је он превазишао лажи и дволичности и да њој, „Је ле ни Дијаковић“, заиста жели „здравље, дуг век и срећу“. 8.3. Још једна Мркаљева пјесма упућује на Сократа, а то је (опет дија лош ка) пјесма „Мати и кћи“, у којој се препознаје мајеутика, илити бабичка­вјеш­тина: „Сократов метод убеђивања, како га је Платон назвао и опи сао /.../ [је] философова вештина да сабеседника, без изношења свог става, пи тањима доведе до закључка, помажући му тако да се сâм ,породи‘. Со кра тово учење /.../ садржавало је претпоставку да се сазнање скрива у сва ко ме, и да му само треба помоћи да се оно појави“ (Речник 2001: 436). Ху мо рис тични дијалог у облику питања забринуте мајке, и одговора за љу бље не кћер ке, у потрази за оним што јој недостаје и због чега пада „сваки дан у на задак“, своди се на крају овог веселог позорја на откриће те ства­ри, а то је – муж. 9. И као што перцепција појединих Мркаљевих пјесама захтијева ученог, паж љивог и заинтересованог читаоца, тако и фигурације које Мркаљ ко рис ти у елокуцији својих пјесама претпостављају посједовање цјеловитих, све обухватних знања. 9.1. Довољно је размотрити тек неколико стихова из пјесме „Јао ... триста пу та!“ па да се види (или бар наслути) како настају и функционишу Мр ка ље ви симболи, алузије и метафоре.15 Понављање (епизеукса) узвика јао три пута (прецизније, ово је једна по дврста епизеуксе – палилогија, тј. узастопно понављање не групе ријечи, већ једне те исте ријечи) на почетном мјесту у пјесми (у 1. стиху 1. строфе) и његово троструко умножавање са сто, што даје израз „триста пута“, има ју функцију да хиперболишу човјекову несрећу. Наиме, у скоро свим ци ви ли­ зацијама број три има подједнаку симболику: „он је израз инте лек туал ног и духовног реда, божанског, и у козмосу и у човјеку“ (Chevalier/Gheer brant 15 Исцрпну лингвостилистичку анализу ове пјесме дао је Ковачевић (2000). 276 Младенко Саџак 1987: 709–712, 640), док стотина том симболу придодаје особине апсо­ лутне умножености (као што је то, нпр, у народним изразима: жив био сто­ година, желим ти сто­срећа, сто­пута сам му понављао, и сл.). Дакле, бро јеви три и сто, који симболички представљају јединство савршености и свеобухватности, на почетку ове пјесме имају сасвим супротно значење – они конкретизују (у потпуности умножавају, до апсолута хиперболишу) не срећу која је увећана до крајњих граница људских предоџби. 9.2. Понављање се наставља и у 2. стиху (само сада као епанафора, тј. по нав љање истих ријечи „на почетку чланака у стиху“):16 „Пала нам је, пала коц ка љута.“ Израз који се односи на „падање коцке“ алудира на Ме­ нанд ров стих: „Нека падне коцка,“17...

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.