Show Less
Restricted access

Slavische Geisteskultur: Ethnolinguistische und philologische Forschungen. Teil 2

Zum 90. Geburtstag von N.I. Tolstoj

Series:

Edited By Anatolij A. Alekseev, Nikolaj P. Antropov, Anna Kretschmer, Fedor B. Poljakov and Svetlana M. Tolstaja

Der zweite Band der Wiener Konferenz (2013) anlässlich des 90. Geburtstages von Nikita Il’ič Tolstoj († 1996) zur traditionellen Volkskultur und zur Sprachgeschichte der Slavia Orthodoxa, den beiden Hauptsträngen der Forschungsarbeit des bedeutenden Moskauer Philologen, enthält die sprachgeschichtlichen Beiträge seiner Kollegen, Mitarbeiter und Schüler. Die versammelten Beiträge dieses Bandes sind in slavischen Sprachen verfasst.


Второй том конференции в Вене (2013 г.), приуроченной к 90-летию со дня рождения Н. И. Толстого († 1996) и посвященной традиционной народной культуре славян и языковой истории Slavia Orthodoxa, двум главным направлениям исследований выдающегося московского фи- лолога, включает в себя работы его коллег, сотрудников и учеников по вопросам языковой истории.

Show Summary Details
Restricted access

Марина Курешевић (Нови Сад) - Ка дефинисању црквенословенског језика нижег стила (на примеру исказивања семантичке субординације)

Extract

| 133 →

Марина Курешевић (Нови Сад)

Ка дефинисању црквенословенског језика нижег стила

(на примеру исказивања семантичке субординације)*

1. Црквенословенски језик и његова функционалностилска раслојеност

Познато је да је заједнички црквенословенски језик, са међуредакцијским разликaма испољеним најпре на фонолошком плану,1 током средњег века поред првобитне и основне, сакралне сфере, на целом терену Православне Славије полако продирао и у друге, нецрквене, сфере употребе. Такође се зна да се тај језик ван своје богослужбене функције слободније употребљавао, прилагођавајући свој израз темама, саговорнику, језику оригинала (уколико је реч о преводу), те да је његова реализација зависила од афинитета аутора, односно владајућег стила епохе (Ремнева 2003: 55; Грковић-Мејџор 2007а: 451–453).

У палеославистици од друге половине 20. века влада став да је приликом проучавања црквенословенског језика потребно разликовати његове две основне варијанте,2 тј. његова два основна функционална стила: виши и ← 133 | 134 → нижи. Поменуте две реaлизaције црквенословенског језика међусобно су се супротстављале не само по карактеру граматичке норме (што се испољавало у степену допустивости иновација пореклом из вернакулара)3 и сфери употребе (виши стил се везивао за сакралну, а нижи за профану сферу), већ и по начинима формализовања истог значења.4 Разлике између вишег и нижег стила највише су се испољавале на синтаксичком и лексичком плану, тј. у доменима језичког система чија је норма допуштала употребу више решења, тзв. конкурентних средстава, за исказивање истог значења, од чијег избора је зависила и конкретна реализација језика (Грковић-Мејџор 2007а: 431–435).

2. Ка дефинисању црквенословенског језика нижег стила и методологији његовог истраживања

Нижи функционални стил црквенословенског језика, предмет нашег интересовања, често се у литератури дефинише као негативна норма, маркирана отклоном од дистинктивних ознака високог стила (Живов 1996: 31; Грковић-Мејџор 2007a: 433). Важном карактеристиком овог стила истиче се и прилагођавање књижевног језика обрасцима постојећим у говорној бази (својеврсно понародњавање књижевног језика без кршења норме), што подразумева одабир оних језичких елеменатa из регистра синтаксичко-семантичких средстава књижевног језика која су постојала и у вернакулару (Грковић-Мејџор 2007a: 433–434). Поред овога, показало се да се нижи стил ← 134 | 135 → може испољавати и кроз својеврстан амалгам књишких и вернакуларних црта (Живов 1988: 55; 1996: 32–33; Ремнева 2003: 158–166; Курешевић 2013; 2014).

Основну сферу употребе црквенословенског језика нижег стила представљали су наративни текстови профаног карактера (попут летописа, средњовековних романа и повести) (уп. Горшков 1969: 48–49; Ремнева 2003: 32). Иако ови текстови нису сви оригиналног, већ и преводног карактера, они су својом тематиком – причом о историјским личностима и догађајима, те другачијим погледом на човека – као на самосталну јединку чију улогу и значај у историји треба осмислити (Лихачев 1982: 5–20), спонтано наметнули потребу за другачијом граматиком, не оном која служи за исказивање устаљених истина, већ оном која служи за исказивање људског трагања за истином (Пиккио 2003: 201–243). Са њиховом појавом ствара се нови стил језичког изражавања (Лихачев 1982: 5–20) који не значи прекид са дотадашњом традицијом писања на црквенословенском језику, већ пре прилагођавање црквенословенског језика новим обрасцима текстова и широј публици.5

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.