Show Less
Restricted access

Slavische Geisteskultur: Ethnolinguistische und philologische Forschungen. Teil 2

Zum 90. Geburtstag von N.I. Tolstoj

Series:

Edited By Anatolij A. Alekseev, Nikolaj P. Antropov, Anna Kretschmer, Fedor B. Poljakov and Svetlana M. Tolstaja

Der zweite Band der Wiener Konferenz (2013) anlässlich des 90. Geburtstages von Nikita Il’ič Tolstoj († 1996) zur traditionellen Volkskultur und zur Sprachgeschichte der Slavia Orthodoxa, den beiden Hauptsträngen der Forschungsarbeit des bedeutenden Moskauer Philologen, enthält die sprachgeschichtlichen Beiträge seiner Kollegen, Mitarbeiter und Schüler. Die versammelten Beiträge dieses Bandes sind in slavischen Sprachen verfasst.


Второй том конференции в Вене (2013 г.), приуроченной к 90-летию со дня рождения Н. И. Толстого († 1996) и посвященной традиционной народной культуре славян и языковой истории Slavia Orthodoxa, двум главным направлениям исследований выдающегося московского фи- лолога, включает в себя работы его коллег, сотрудников и учеников по вопросам языковой истории.

Show Summary Details
Restricted access

Александр Петров (Београд) - Црњански и нови песнички jезик

Extract

| 233 →

Александр Петров (Београд)

Црњански и нови песнички jезик

Као и цео научни скуп ”Словенска духовна култура: етнолингвистичка и филолошка истраживања”, у организацији Славистичког института Бечког универзитета, и мој рад је посвећен великом руском филологу Никити Иљичу Толстоју (1923–1997), чија се 90. годишњица рођења обележава низом културних манифестација у Русији и свету.

Беч је из више разлога право место за овакво окупљање слависта из разних, не само словенских земаља. Никита Иљич Толстој је као добровољац из Југославије у Црвеној армији учествовао 1945. у бици за Беч и награђен је војничком медаљом. Не мање је значајан и други разлог: Беч је још пре два века постао један од најважнијих словенских књижевних и научних центара. Присетимо се само неколико јужнословенских и, нарочито, српских научних и књижевних великана чије је дело везано и за ову европску културну и универзитетску престоницу: Јернеја Копитара, Вука Стефановића Караџића, Доситеја Обрадовића, Франа Миклошича, Петра Петровића Његоша, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, Ватрослава Јагића, Лазе Костића, Милана Ћурчина, Милоша Црњанског… Никита Иљич Толстој, рођен у Србији, у банатском граду Вршац, недалеко од банатског Чонграда (тада у Аустроугарској, данас у Румунији), где је рођен Црњански, добро је познавао дела ових писаца и већину од њих читао је у оригиналу, на српскохрватском језику, који је знао и говорио добро, готово као свој матерњи руски језик.

Године 2013. године памтимо и прослављамо и неколико годишњица везаних за нека од поменутих имена: Миклошићеву и Његошеву двестоту годишњицу рођења, Змајеву сто осамдесету рођења, деведесету Јагићеве смрти, сто двадесету рођења Милоша Црњанског. Миклошић je докторирао у Бечу и постао 1849. шеф катедре за словенску филологију. Његош је неколико пута боравио у Бечу и ту објавио своје најзначајније дело Горски вијенац (1847). Јагић је студирао у Бечу, после Миклошића 1887. постао шеф славистичке катедре и умро у Бечу 1923, исте године године када се родио Никита Иљич Толстој. Црњански је такође студирао у Бечу и ту је као аустријски официр за време револуције 1918. написао антологијску песму српског модернизма ”Мизеру”. А о ”Мизери”, и у вези са њом о Црњансковом залагању за нови песнички језик биће речи у овом раду. ← 233 | 234 →

Прва модерна обнова српског песничког језика

Црњански је крајем Првог светског рата и, нарочито, у првим годинама по његовом завршетку био један од водећих песника и критичара у књижевној борби за нови српски песнички језик.

Али Црњански и песници његове модернистичке генерације (Винавер, Растко Петровић, а у трагању за древном ”матерњом мелодијом” Момчило Настасијевић) имали су у том послу обнављања песничког језика своје непосредне претходнике. Драгиша Витошевић с правом истиче Војислава Илића и као ”великог обновитеља песничког језика” и, по ругању ”старом добром добу које многи жале”, као ”претечу нових ’модерних’ расположења” (Витошевић 1975: 316).

”С обзиром на претходнике, који су се, сви одреда, још од Сарајлије и Бранка, поигравали језиком (па и граматиком), у чему је, изузмемо ли Ђорђа Марковића Кодера, најдаље отишао Лаза Костић – Војиславу Илићу није остало друго до да језику ’врати’ правилност и озбиљност, чак извесну свечаност. …Томе треба додати и она овде уочена два разна супротна тона, ’горњи’ и ’доњи’, који се складно допуњују и указују на нове могућности богаћења песничког језика. Све то, граматичка и песничка писменост, знање заната, осећање за облик и за ’нови језик’ – било је тако неочекивано и тако добродошло, да је Војислав освојио и критичаре и читаоце” (нав. д.).

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.