Show Less

An den Anfängen der serbischen Philologie- Na počecima srpske filologije

"Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> von Sava Mrkalj (1810-2010)- "Salo debeloga jera libo azbukoprotres</I> Save Mrkalja (1810-2010)

Series:

Edited By Gordana Ilic Markovic, Anna Kretschmer and Milos Okuka

Die Beiträge dieses Bandes befassen sich mit dem sogenannten Slawenoserbischen, der Schriftsprache der Serben im späten 18. und in den ersten Jahrzehnten des 19. Jahrhunderts, sowie mit dem Werk, Leben und Zeitalter des Sprachreformers Sava Mrkalj, dessen programmatischer Text Salo debeloga jera libo azbukoprotres vor 200 Jahren veröffentlicht wurde. In diesem Kontext werden verschiedene Aspekte der Epoche, ihres Kulturparadigmas und der damaligen Schriftsprache behandelt. Einen weiteren thematischen Strang stellen die Arbeiten dar, die sich mit der Poetik, Rhetorik und den literarischen Richtungen des serbischen Schrifttums beschäftigen. Ein dritter Schwerpunkt gilt der beginnenden philologischen Arbeit, deren Anliegen die Schaffung einer Schrift- und Literatursprache für das serbische Sozium war, das sich in dem Übergang von der alten Kulturtradition und dem Lebensparadigma der Orthodoxen Slavia hin in die europäische Neuzeit befand.

Prices

Show Summary Details
Restricted access

Гордана Штасни (Нови Сад) КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМАОД ОРФЕЛИНА ДО ВУКА

Extract

Гордана Штасни (нови сад) КЊИЖЕВНИ ТЕРМИНИ У ПОСРБИЦАМА ОД ОРФЕЛИНА ДО ВУКА 1. Увод Под славеносрпским језиком подразумева се онај језички идиом који пред став ља својеврсну мешавину рускословенског, руског књижевног, српског на родног језика тога времена (па чак и српскословенског) на свим нивоима је з ичке структуре (ивић 1998: 134). Језички материјал сакупљен у Поср­би­ца­ма­веома добро илуструје и потврђује опште особине славеносрпског идио ма који никада није био званично кодификован. Међутим, иако није био званично кодификован, пуристички покрет у пред вуковском периоду може се сматрати једном од активности са пре скрип тивним, кодификаторским тенденцијама. Процес посрбљавања усме рен је првенствено на лексички ниво језика, којим се подједнако обухвата и семантички и деривациони аспект лексичких јединица. Како је корпусом По­ср­бица обухваћен период до 1864, процес посрбљавања, у најопштијем смис лу, коегзистира са вуковим радом и доприноси остварењу његове бор­ бе и борбе његових претходника за народни израз. стога је тежња за је зич ким чистунством у датом историјском тренутку потпуно прихватљива и оправ дана, а посебно с обзиром на нестабилну језичку норму током 17. и 18. века. давање предности домаћим еквивалентима у односу на стране лек сич ке елементе у славеносрпском језику може се сматрати фазом која, не само да претходи, већ и донекле утврђује теоријске, па и практичне припреме за ву ков рад на реформи језика и правописа. Посрбице, као прилог проучавању наших пуризама, представљају грађу ко ја припада историји језика, а истовремено је одраз борбе писаца и прево ди лаца да зауставе најезду страних речи и да 82 Гордана Штасни велики део њих посрби. Јован стерија Поповић (1806–1856) био је поборник посрбљавања страних речи и овом је послу организовано приступио позивајући нашу тадашњу кул тур ну јавност на широку и демократску дискусију. с обзиром на сте ри ји ну књижевну делатност, из Посрбица­ су одабрани називи стилских фигура као саставни део књижевнотеоријског терминолошког система јер, веру је мо, у том домену је и он, па и остали сарадници у том послу, могао дати ин вен тивна и креативна решења.1 велимир Михајловић у поговору Посрбицама објашњава да страна реч мо же бити посрбљена: одабиром одговарајуће старословенске или руске ре чи, дословним превођењем речи са страног језика, творбом хибридне сло женице, стварањем нове речи. Уопштено говорећи, процес посрбљавања може се двојако реали зо ва ти: с једне стране, активирањем постојеће лексике из историјског наслеђа; и са друге, активирањем аутохтоних деривационих механизама. Процес кал кирања одликује се извесним специфичностима које се односе на успо ста вљање симбиозе страног творбеног модела (на плану форме) и домаћег са држаја (на плану лексичке семантике).2 ревитализовањем одговарајућег старословенског еквивалента са циљем да постане део активне славеносрпске лексике био би реализован специ фи чан вид неологизације, карактеристичан за периоде са наглашеним пу рис тич ким тенденцијама. Увођењем 1 стерија је предводио акцију против туђица у оквиру друштва српске словес­ ности. „вук је био уверен да би кодификација терминологије у том тренутку учврстила у језику многе непожељне изразе, преузете из словенских извора или кованице, будући да чланови друштва нису довољно познавали правила српског језика. стога се вук успротивио акцији, скрећући пажњу на слабости постојећих предлога“ (ивић 1998: 209). 2 У откривању калкова у најширем смислу узимају се у обзир и „jezične i izvanjezične pretpostavke: podudarnost oblika u jeziku primaocu i jeziku davaocu, podudarnost značenja u obama jezicima, kulturološko­sociološke pretpostavke preuzimanja uzora. Kao važan jezični kriterij za utvrđivanje formalno­semantičke podudarnosti uzima se u obzir raščlanjivost jezične jedinice“ (Turk 2002: 49). Пре­ ма схватању М. турк, релативно је поуздан показатељ калкова напоредна упо­ треба калкова и посуђеница. 83КЊИЖЕВНИ­ТЕРМИНИ­У­ПОСРБИЦАМА­ руског еквивалента, наставио би се кон ти нуитет рускословенског језичког наслеђа. 2. деривациона анализа посрбица да бисмо са вишим степеном прецизности одредили деривациони тип по ср бица, користили смо информације из RJAZU како бисмо потврдили по сто јање одређених лексичких јединица које би се могле сматрати мо тив ним за творбу домаћих еквивалената. Консултован је и рМс с циљем да се утвр ди место посрбљених лексема у лексикону савременог српског језика и RKT како би се указало на статус посрбљених књижевнотеоријских пој мо ва у терминолошком систему. а) Посрбице настале композицијом Под сложеницом или композитом сматрамо дериват који је мотивисан две ма речима. У првом сложеничком делу налази се потпуна реч или творбена ос но ва прве мотивне речи, а у другом сложеничком делу налази се проста реч или лексикализовани дериват са осамостаљеном употребом. сло же нич ки делови углавном су спојени вокалом о. У зависности од кате го ријал них обележја другог сложеничког дела, сложенице могу бити именичке, гла голске, придевске, прилошке. У нашем корпусу забележене су именичке сложенице као домаћи екви ва ленти страним лексемама. Према синтаксичком критеријуму, то су су бор динативне и детерминативне сложенице.3 3 Према схватању и. Клајна, оправдана би била подела сложеница на координа­ тивне и субординативне. Координативне (напоредне) сложенице састоје се од истоврсних речи или творбених основа, при чему оба дела директно и равно­ правно учествују у укупном значењу сложенице. субординативне сложенице састоје се од делова чији је однос неравноправан, ма које природе био. Клајн, такође, предлаже да се одредбене и рекцијске сложенице сједине у јединствену категорију субординативних сложеница с обзиром на сложеност односа који постоји међу речима у синтагматском низу (Клајн 2002 и 2003). 84 Гордана Штасни термин Посрбица сегментација творбени модел анафора једнопочетак једн­о­почетак Бр + о + и епифора једнокончаније једн­о­кончаније Бр + о + и алегорија иносказаније ин­о­сказаније Зам + о + и Према Бабићевој класификацији сложеница, ове посрбице могле би се свр стати у чисте сложенице. Бабић сматра да су сложенице тога творбеног на чина обично преведенице или су плод индивидуалне творбе. он, такође, на води да им „норма често ставља одређене приговоре па се тешко укла па ју у творбени сустав“ (Babić 1986: 320). иван Клајн, као и Бабић, сложенице са формантом једно-­ представља сле дећим творбеном моделом: Кос + ио + суфикс, дакле, са основом кар ди нал ног броја у првом делу. он, такође, наводи да у многим придевима на­јед­но- тај елеменат има значење ,као један‘, ,уједначен‘ односно ,исти‘ (нпр. једнодушан,­ једногласан) (Клајн 2002: 112). У рМс се наводи да јед­но- као први део сложенице значи ,један‘, ,једнак‘, ,исти‘. овај је формант ве ома продуктиван у творби придева, донекле и именица, али се веома рет ко ком бинује са глаголима и глаголским именицама.4 У забележеним примерима формант једно- не остварује значење броја. У свим примерима доследно се реализује придевско значење ,исти‘, ,јед нак‘. и управо полазећи од семантичке реализације овога форманта у да том творбеном моделу, закључујемо да је у њиховом случају природнија твор бена сегментација са придевом у првом сложеничком делу него са ос но вом кардиналног броја (Прид + о + и). на семантичко­деривационом плану отвара се следећи проблем који про и зи лази из конверзивне природе лексеме један. Поставља се питање да ли се јединице које се налазе на првом сложеничком месту као детерми на тор глаголској именици у трансформационом моделу могу семантички оква ли фиковати и као прилог. ако узмемо у обзир 4 У рМс забележени су глаголи­ једноничити у значењу ,постити једући само једанпут на дан‘ и његов синоним једноудити. навeдени глаголи нису у активној употреби у савременом српском језику, вероватно би се могли квали­ фиковати као дијалектизми. 85КЊИЖЕВНИ­ТЕРМИНИ­У­ПОСРБИЦАМА­ да глаголске именице „пред стављају хибридни облик, категоријалну легуру (морфолошку сим био зу) именског и глаголског елемента“ (тошовић 2002: 39), онда ово пи та ње има смисла. обе посрбице би се могле трансформисати као син таг матске структуре: један / исти / једнак почетак (стихова) → исто започети сти хове; једно / исто / једнако кончаније (стихова) → исто кончати (завр ши ти) (стихове). Јасно је да се у дубинској структури може идентификовати прилошка мо тивација. синтагматски спојеви прилог + глагол, односно придев + име ни ца регуларни су и системски у српском језику. Проблем се, дакле, јавља ка да се у функцији управног члана синтагме налази именица која је у пр вом реду именица према свом морфолошком лику, а у семантичком смислу она чува своје глаголско значење. По истом деривационом моделу, само са заменицом у првом сло­ же нич ком делу, настао је домаћи творбени дублет иносказаније за термин грчког по рекла алегорија. све наведене сложенице могу се сматрати индивидуалним творе­ ви на ма које нису могле имати бољу перспективу у српском језику у првом реду због деривационог модела, али и због морфолошко­ граматичких категорија ре чи које их чине. б) Посрбице настале сложено­суфиксалном творбом деривати настали сложено­суфиксалном творбом имају четворочлану струк туру. на првом месту је осамостаљена лексема или творбена основа пр ве мотивне речи, спојни вокал, творбена основа друге мотивне речи и, на кра ју, суфикс. основна разлика између композита и деривата насталих сло же но­суфиксалном творбом испољава се, дакле, у другом сложеничком де лу. термин Посрбица сегментација творбени модел aлегорија иноречије иноказ ин­о­реч­ије ин­о­каз­ø Зам + о + Го + -ије Зам + о + Го + ­ø aлитерација једнозвучије једн­о­звуч­ије Бр+о+ио+ ­ије 86 Гордана Штасни сложено­суфиксалном творбом настао је још један конкурентни по срб ље ни облик за алегорију: иноречије. Лексема је потврђена у делу аврама Мра зовића Руководство­ къ­ славенскомȣ­ краснорѣчію­ 1821. године, са сле де ћом напоменом да „нѣкіи именȣють ю разноглаголаніемъ“. облик ино­казъ је са потврдом из стеријиног дела Назывословне­ речи­ израђене­ дру­жест­вом­ Србске­ словесности­ 1841. године. Једнозвучије је лексема која је присутна и у савременом српском језику у облику једнозвучје. Према Клајновој семантичко­ деривационој интерпре та ци ји, она је мотивисана бројем један и именицом звук. Могла би се прет по ставити и другачија сегментација ове лексеме: једнозвуч­ије. тада би она била првостепени дериват сложеног придева једнозвучан­који је потвр ђен у RJAZU.5 в) Посрбљавање сложеничким дериватима сложеничким дериватима сматрамо суфиксалне изведенице мотивисане ком позитом која у потпуности преноси свој семантички потенцијал у из ве де ницу, а у формалном смислу јавља се као јединствена творбена основа. У нашем корпусу су забележене посрбице мотивисане већ сложеном лек се мом. термин Посрбица сегментација творбени модел антитеза противоположеније противстав противоположен­ије противстав­ø ГПт + ­ије­ Го + ­ø алегорија разноглаголаније разноглаголан­ије ГПт + ­ије За термин грчког порекла антитеза­ (супротност) у речнику посрбица на воде се конкурентни облици противоположеније­ и 5 У RJAZU налази се и деадјективна именица једнозвучност, такође дериват првога степена. и рМс бележи лексему једнозвучје са значењем „спајање двају или више звукова у складно звучање, једнозвучност“. 87КЊИЖЕВНИ­ТЕРМИНИ­У­ПОСРБИЦАМА­ противстав.6 Као што смо видели, постојало је више покушаја да се алегорија, термин грчког по рекла, посрби. Један од начина је деривацијом већ сложеног глагола раз­но­глаголати, прецизније његовог глаголског придева трпног са суфиксом -ије. Посрбица је забележена 1821. године у већ наведеном делу аврама Мра зовића. творенице са глаголским придевом трпним у основи представ­ љају де ри вате другога степена (првостепени је глаголски придев трпни мотивисан сло женим глаголом, а од њега изведена именица јесте другостепени дери ват). г) Замена термина страног порекла књишком речју или речју из народног лек сичког фонда У функцији посрбице често се налазе књишке речи или речи из народног лек сичког фонда. Под књишким речима подразумева се слој рус ко сло вен ске, руске или српскословенске лексике која је покривала тзв. горњи лек сич ки слој и давала језичким идиомима у 18. и 19. веку карактеристичну „сла веносрпску“ боју (Младеновић 1984: 98; ивић 2001: 68). са ста но виш та творбе речи то су лексикали­ зовани суфиксирани деривати са само стал ним значењем. термин Посрбица сегментација творбени модел метонимија преимениваније преимениван­ије ГПт + -ије метафора пренесеније пренесен­ије ГПт + -ије апостроф обраћање обраћа­ње Го + ­ње хипербола претеривање претерива­ње Го + ­ње алузија напомињање напомиња­ње Го + ­ње епитет придатак придевак7 придат­(а)к придев­(а)к ГПт+ -(а)к Го + -(а)к 6 Лексема­противстав као друго име за антитезу могла би се сматрати дерива­ том руског глагола противопоставить. 7 У RJAZU облик придјев има везе са епитетом и јавља се са значењем ,riječ koja se imenici pridijeva‘. ову је ријеч у граматичку нашу књижевност увео даничић, наводи се у RJAZU. 88 Гордана Штасни Књишким црквенословенским суфиксом -ије у комбинацији са осно ва ма глаголског придева трпног у функцији посрбица налазе се лексеме пре­име­ниваније за метонимију и пренесеније за метафору; у творби лексема ко је су, такође, у функцији посрбица конкурентан је и народи суфикс -ње: обра­ћање (апострофа), претеривање (хипербола), напомињање­ (алузија). За бележени су и деривати са суфиксом ­(а)к. Као лексеме општег фонда и као девербативуми са суфиксима -ије и -ње оне означавају резултативност рад ње. деривати са суфиксом -ак имају пак објекатско значење. Клајн наводи да је суфикс -ије црквенословенски еквивалент нашег су фик са -је (односно -ље,­-ње,­-ће,­-ђе у случајевима јотовања) (Клајн 2003: 84). основно питање у вези са дериватима овога типа јесте идентификација њи ховог деривационог степена, и самим тим и мотивне лексеме. Углавном су то другостепени деривати мотивисани глаголским придевом трпним као пр востепеним дериватом, уколико је примарна мотивација транзитивним гла голом. Међутим, када је интранзитивни глагол у основи, не може се прет поставити мотивација глаголским придевом трпним. Према сте ва но ви ћевом схватању, „глаголске именице с непрелазним глаголом у основи по­ стале су по угледу на оне у којих се општи део подудара с обликом трп ног придева одговарајућих прелазних глагола“ (стевановић 1964: 491). деривати са суфиксом ­(а)к мотивисани глаголом могу да значе оства ре ње, резултат или последицу радње, што значи да добијају мање или више пред метно значење (Клајн 2003: 25). 3. семантичка анализа посрбица семантички приступ посрбљеним терминима заснован је углавном на еле мен тима компоненцијалне анализе. аналитичка процедура заснива се на сле дећим поступцима: значење термина доводи се у везу са лексичким зна че њем јединица које учествују у њиховом формалном саставу у грчком од нос но латинском моделу. на основу успостављене релације открива се мо ти вација у посрбљеном моделу. 89КЊИЖЕВНИ­ТЕРМИНИ­У­ПОСРБИЦАМА­ а) Пренос имена заснован на релацији конкретно–апстрактно исти су принципи мотивације и преноса номинације заступљени у грчком, ла тинском и славеносрпском језику. У анализираној грађи терми но ло ги за ци ја лексема које углавном припадају општем фонду заснована је на прин ци пу преношења номинације са конкретне радње на апстрактне садржаје. овак ва врста преноса номинације карактеристична је за појмовну ме та фо ру.87дакле, номинација терминолошке јединице била би индукована пој мов ном метафоризацијом. Међутим, у оваквом номинационом процесу уочљив је и метонимијски прин цип, којим се лексеме са општим значењем процеса могу готово ре гу лар но метонимијски развијати у значење резултата процеса или предмета ко јим се врши. термин Мотивација у страном моделу Посрбица грч. анафора понављање речи једнопочетак грч. епифора додавање, понављање; завршетак једнокончаније грч. алитерација ad – к, близу; littera – слово једнозвучије грч. метонимија промена имена преименованије грч. метафора пренос пренесеније грч. апострофа одвраћање од публике обраћање лат. алузија шалити се, циљати на што напомињање грч. епитет оно што је припојено нечему; додатак, придев придодатак придевак 87 са становишта когнитивне лингвистике појмовна метафора представља меха­ низам мишљења. апстрактне појаве разумемо тако што их помоћу појмовне метафоре конкретизујемо. на појмовној метафори заснива се и лексичка мета­ фора. Под лексичком метафором подразумева се пренос номинације с једног појма на други на основу сличности (драгићевић 2007: 147­148). 90 Гордана Штасни термин анафора грчког је порекла са значењем дизање; пона­ вљање ре чи. то је стилска фигура заснована на понављању исте речи односно групе ре чи на почетку више стихова или строфа у поезији, односно више ре че ни ца или реченичних делова у прози (RKT: 20). У Посрбицама се за грчки тер мин анафора предлаже домаћи еквивалент еднопочетакъ (anaphore). реч је употребљена у стеријиној Реторици у следећем контексту: „кадъ се ви ше послѣдуюћи мыслей съ еднакомъ рѣчю започиню“. истој врсти стилских фигура припада и епифора, термин, такође, грч ког порекла који у основи значи додавање, наношење; реторски – завр ше так. По дефиницији епифора је стилска фигура заснована на понављању ре чи на крају стихова или реченица (RKT: 175). У Посрбицама је термин, та кође, преузет из стеријине реторике: „Еднокончанiе (epiphora) кадъ се ед на иста рѣчь при концу става повторава“. два су битна обележја садржана у дефиницијама лексема анафоре­и епи­форе у правцу семантичко­деривационе мотивације за стварање до ма ћег еквивалента: поступак грађења ове фигуре и позиција речи на којима се сти лски ефекат заснива. Међутим, до­ минантнија је била семантичка ком по нента којом се саопштава информација о позицији поновљених речи или ре ченица и она ће бити мотивациона за стварање посрбице. термин латинског порекла алитерација­ означава стилску фигуру за сно вану на понављању истих сугласника или слогова на почетку више ре чи (Živković 1968: 103). облик је забележен у стеријиној Реторици­са де фи ницијом: „кадъ се еднака самогласника или согласна у рѣчма наблизу сто е ћимъ наоде“. Према значењу мотивних речи од којих се српска тво ре ни ца једнозвучије састоји, можемо закључити да између општег и тер ми но лош ког значења постоји логичка веза и да је терминолошко значење ин ду ко вано метонимијом. Метафора је реч грчког порекла (пренос), а традиционално се де фи ни ше као „скраћено поређење“. Према Живковићевом тума­ чењу, поређење се за сни ва на једној заједничкој особини двају предмета, али се код ње не по ми ње предмет на који се мисли (који 91КЊИЖЕВНИ­ТЕРМИНИ­У­ПОСРБИЦАМА­ се пореди), већ се именује онај други пред мет (с којим се пореди) и њим се упућује на онај први предмет (нав. д.: 78). Метонимија­је, такође, термин грчког порекла (промена имена). ова стил ска фигура заснива се на употреби речи у пренесеном значењу. Зна че ње се преноси према одређеним стварним односима, додиривању или по ве за ности у простору или времену, односно, према логичкој вези. Посрбљени називи стилских фигура метафоре и метонимије­ пред став ља ју добар покушај номинације која се заснива на рела­ цији конкретно (са др жано у лексичком значењу мотивних речи) – апстрактно (пренос номи на ци је на ентитет са апстрактном књижевнотеоријском вредношћу). Апострофа је термин грчког порекла (одвраћање од публике). апо стро фом се назива стилска фигура заснована на „pesnikovom obraćanju mrt vim stvarima i ličnostima, ili apstraktnim pojmovima, ili odsutnim ličnostima kao živim i prisutnim bićima“ (нав. д.: 97). дак­ ле, суштина ове стил ске фи гу ре јесте обраћање. Помиње се у сте­ ри ји ним делима Назывословне­ре­чи­из­ра­ђене­дружеством­Србске­ словесности­1841. и у Реторици. Појам је де фи нисан као „обраћанѣ кадъ каковой мрт вой ствари /.../ говоримо, кань да жи ви, или е кодъ насъ (рет.); apostrophe – обра ћанѣ (наз. речи)“. термин алузија латинског је порекла и у основи значи: говорење о јед ној ствари док се мисли на другу. то је „stilska figura iskaza koja ostvaruje svo je značenje upućujući na neki poznati događaj ili neko delo, lik, ili situaciju“ (RKT 1986:...

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.