Show Less
Restricted access

Gedächtnisraum Literatur – Gedächtnisraum Sprache: Europäische Dimensionen slavischer Geschichte und Kultur

Festschrift für Svetlana und Gerhard Ressel

Series:

Edited By Alexander Bierich, Thomas Bruns and Henrieke Stahl

Die Festschrift ist Herrn Professor Gerhard Ressel und seiner Ehefrau Dr. Svetlana Ressel-Jelisavčić zusammen gewidmet. Ihre menschliche Verbundenheit führte im wissenschaftlichen Bereich von Forschung und Lehre zu einer Vielzahl gemeinsam verfasster und veröffentlichter Beiträge im In- und Ausland und ebenso gemeinsam abgehaltener Lehrveranstaltungen. Sowohl in der Forschung als auch in der Lehre zeigten und zeigen sich dabei die Jubilare als Slavisten im besten Sinne des Wortes, haben sie in ihrer langjährigen Tätigkeit doch nicht nur verschiedene slavische Sprachen abgedeckt, sondern darüber hinaus in gleicher Weise die drei Säulen der Philologie, die Sprach-, Literatur- und Kulturwissenschaft.

An der Festschrift hat sich eine große Zahl von Freunden, ehemaligen SchülerInnen, MitarbeiterInnen und KollegInnen mit Beiträgen beteiligt, deren Bandbreite von einzelphilologischen, sprach- wie literaturwissenschaftlichen Aspekten der Slavistik bis hin zu übergreifenden, interdisziplinär ausgerichteten kultur- und geisteswissenschaftlichen Fragestellungen im gesamteuropäischen Kontext bestens geeignet ist, das vielschichtige Schaffen von Prof. em. Dr. Gerhard Ressel und Dr. Svetlana Ressel-Jelisavčić zu reflektieren.

Show Summary Details
Restricted access

Вход к’ Писменицы и єзыкознанію Павла Соларића из 1831. године

Вход к’ Писменицы и єзыкознанію Павла Соларића

из 1831. године

Extract

Милош Окука (München)

Крајем 18. и почетком 19. вијека књижевнојезичка ситуација код Срба била је тривалентна: у конкурецији су били рускословенски, славеносрпски и народни језик. Рускословенски (или славенски језик) употребљавао се у оквиру Српске православне цркве као богослужбени и административни језик. Славеносрпски (мјешавина рускословеснког, руског и народног српског) био је језик српског грађанског друштва и књижевности просвијећености и предромантизма, изложен сталној србизацији и приближавању народном језику у основи шумадијско-војвођанског дијалекта. Народни језик (вернакулар), и екавског и ијекавског изговора, био је у снажном успону у књижевности како у епоси просвјећивања тако и у предромантичaрској и, особито, романтичарској. У утрци за књижевни (стандардни) језик Срба „натјецали“ су се ова два посљедња, будући да се рускословенски већ у 2. половини 19. вијека потпуно покувао у оквире Цркве и полакао нестајао. Да постане цивилизацијским идиомом цијелог српског друштва, славеносрпски језик имао је дуже времена предности над народним зато што је он, за разлику од народног, био обогаћен појмовима како из српске грађанске тако и из сеоске свакидашњице, али и разгранатом црквенословенском лексиком, која је вијековима „потхрањивана разрађивањем богословских и етничких питања у ослонцу на систем значења одређен грчким и латинским вокабуларом, и уз то тадашњи руски речнички фонд, пун западноевропских позајмљеница за појмове сувремене цивилизације и обогаћен већ конституисаном терминологијом администрације, друштвеног уређења и многих наука“ (Ивић 1998: 130).

Велике слабости у односу на народни језик имао је граматички устрој (састав) славеносрпског, који је био неодређен и пун несрпских (црквенословенски) елемената на свим нивоима језичке структуре (лексичкој, фонетској, морфолошкој, творбеној и синтаксичкој). Од средине 2. деценије 19. вијека народни језик (вернакулар) снажно се супротставио славеносрпском језику богатом српском народном (фолклорном) књижевношћу, Вуковом кодификацијом српског језика и правописа и лексичким описом тога језика (1818). Тако се догодило и то да је славеносрпски трајао а да ←115 | 116→није имао ни написане (нормативне) граматике нити рјечника, док је народни језик (вернакулар) свој граматички опис добио већ 1814. (односно 1818) године. Но славеносрпски, или боље рећи његова србизирана или стално посрбљавана варијанта, у српском друшву је владао још дуго, више од четири деценије. У том периоду се развијала и граматичка мисао код Срба, која је пролазила сличне фазе развоја као и српски књижевни језик.

Осамнаести вијек у Европи је био вијек успона науке. Поред многих других, тада су рођене и граматика и фонетика. И код Срба је славеносрпски период оставио плодова у развоју научних дисциплина, па и у граматици. Теоријски погледи о језику, који су се у доба просвијећености развијали у Европи ˗ особито на њемачком, француском и италијанском језичком подручју ˗ пресађивани су на српско тло, омогућивши тако појаву граматичких приручника на ондашњем српском књижевном језику (или ондашњим српским књижевним језицима), које су углавном биле компилаторске, али које су касније, средином 19. вијека, довеле и до оригиналних граматичких дјела.

Разједињеност српског говорног подручја и диглосија узроком су великог заостајања у развоју граматичке литературе код Срба. Услови за то били су у 18. вијеку створени само у крајевима сјеверно од Саве и Дунава (у Угарској и Аустрији), док су друге српске социолингвистичке средине (Србија, Црна Гора и Босна) заостајале готово пуно стољеће. Са развојем српског грађанског друштва у Аустрији и Угарској била је нужност познавања не само властитог језика него и страних (латинског, њемачког, мађарског, италијанског и др.), „što objašnjava i relativnu ranu pojavu udžbenika-gramatika tih jezika“ (Јерковић 1986: 553). Taко је већ З. Орфелин издао два приручника о латинском језику (1766. и 1767), Ј. Тороман латинску граматику за гимназије (1782) и М. Видаковић уџбеник латинског језика (1812). Но у центру пажње су били њемачки, мађарски и италијански: године 1772. С. Вујановски је издао њемачку граматику, С. Лазаревић 1774, а Д. Тирол 1843, В. Љуштина 1794. италијанску, Ђ. Петровић 1795. мађарску, а 1805. Ј. Вујић граматику француског језика и др. Осим тога, из војвођанског дијела Баната потичу и први приручници румунског језика из 1799. и 1822. године (Јерковић 1986; Кречмер 2008).

Но кад је у питању властити језик, он је најслабије прошао, јер се све вртјело око тзв. славенског језика. Прво, за рускословенски језик служила је новорускословенска граматика М. Смотрицког (1619), која је за потребе ←116 | 117→српске цркве прештампана у Риму 1755. године. Друго, за српскословенски и славеносрпски служило је дјело А. Мразовића Рȣководство къ славенствѣй граматицѣ (1794). Послије су настале славенске граматике Д. Тирола (1827), Г. Захаријадиса (1830. и 1832) те Е. Јавановића 1851. године. Српски језик (и књижевни и народни) био је дуго без граматичке обраде. Године 1810. С. Мркаљ је био најавио свој Језикопротрес, али се он у јавности никад није појавио. Тек 1814. изашла је Писменица сербскога Iезика Вука Стеф. Караџића, која је у основи посрбљено Мразовићево Рȣководство. Но, од тада почиње историја граматика српског језика. Вук Караџаћи је 1818. уз свој Српски рјечник издао Српску граматику, прерађену и савршенију верзију Писменице из 1814, у ствари прво и дескриптивно и проскриптиво граматичко дјело српског (народног) језика, године 1831. П. Соларић свој Вход кʼ Пименицы и єзикознанію, 1838. М. Видаковић Грамматіку сербску и Д. Милаковића Србску грамматику, 1843. године Ј. Поповић Србску грамматику или Писменицу и П. Нинковић Србску граматику, те 1850. (и да ту станемо) Ђ. Даничић Малу српску граматику.

Наведени списак граматика показује два опречна правца у српској граматологији кад је у питању властити језик, један који је утемељио Вук Караџић у дескрипцији српског (народног/књижевног) језика и у одређивању функција књижевног језика, са фонолошком графијом и ортографијом, који је свој научни и утемељени израз добио у Даничићевој граматици, првом модерном граматичком дјелу код Срба. Други правац, који се темељи на славенској традицији у опису српског (књижевног) језика, који се посматра као литерарни идиом настао србизацијом славеносрпског језика, са упроштеном славенском графијом (која скрива говорну реализацију) и обичајном славеносрпском ортографијом. На челу тога правца стоји Павле Соларић и његова граматика.

3.1. О настанку Входа

Соларићев Вход остао је у рукопису послије преране смрти његовог аутора (1821). Oбјављен је постхумно у ЛМС за 1831. годину у четири наставка. Уредништво Летoписа прогласило га је Грамматиком Соларића (односно Грамматиком Соларича), мада његов аутор говори о уводу у писменицу и језикознанство.

Кад је настао Вход, прије или касније Вукове Писменице (1814)? Поводом Соларићеве реченице „Склоненія имена у старом нашем єзыку ←117 | 118→поставлена су 4. у садашнѣм іоще нитко ніе опредѣліо колико ій има быти“, Уредништва ЛМС дало је сљедећу напомену:

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.