Show Less
Restricted access

Gedächtnisraum Literatur – Gedächtnisraum Sprache: Europäische Dimensionen slavischer Geschichte und Kultur

Festschrift für Svetlana und Gerhard Ressel

Series:

Edited By Alexander Bierich, Thomas Bruns and Henrieke Stahl

Die Festschrift ist Herrn Professor Gerhard Ressel und seiner Ehefrau Dr. Svetlana Ressel-Jelisavčić zusammen gewidmet. Ihre menschliche Verbundenheit führte im wissenschaftlichen Bereich von Forschung und Lehre zu einer Vielzahl gemeinsam verfasster und veröffentlichter Beiträge im In- und Ausland und ebenso gemeinsam abgehaltener Lehrveranstaltungen. Sowohl in der Forschung als auch in der Lehre zeigten und zeigen sich dabei die Jubilare als Slavisten im besten Sinne des Wortes, haben sie in ihrer langjährigen Tätigkeit doch nicht nur verschiedene slavische Sprachen abgedeckt, sondern darüber hinaus in gleicher Weise die drei Säulen der Philologie, die Sprach-, Literatur- und Kulturwissenschaft.

An der Festschrift hat sich eine große Zahl von Freunden, ehemaligen SchülerInnen, MitarbeiterInnen und KollegInnen mit Beiträgen beteiligt, deren Bandbreite von einzelphilologischen, sprach- wie literaturwissenschaftlichen Aspekten der Slavistik bis hin zu übergreifenden, interdisziplinär ausgerichteten kultur- und geisteswissenschaftlichen Fragestellungen im gesamteuropäischen Kontext bestens geeignet ist, das vielschichtige Schaffen von Prof. em. Dr. Gerhard Ressel und Dr. Svetlana Ressel-Jelisavčić zu reflektieren.

Show Summary Details
Restricted access

Александар Тишма, европски аутор двадесетог века

Александар Тишма, европски аутор двадесетог века

Extract

Весна Цидилко (Берлин)

Треба писати о суштинским збивањима. Суштина мора да се огледа у свакој појединости. Или то бива и ако човек неће?

А. Тишма1

Од почетка 21. века пуно се говори о такозваној глобалној књижевности која се постулира у оквиру општих глобализацијских токова нашег времена. Глобални карактер види се пре свега у апострофирању нечега шта се означава као „миграцијско књижевно стваралаштво“ – што је међутим, као често пута до сада, само ново име за већ познату појаву: књижевност насталу у егзилу то јест дела чији су аутори економски или политички мигранти.

Поменути општи токови не постоје само на економском плану. Они у великој мери обухватају управо културу, а тиме и књижевност. Проток информација, брза и лака доступност културних остварења, усмерених од самог почетка на рецепцијски код који није ограничен на земљу или језик настанка, фактори су који доводе до преузимања, а често и до форсирања свеобухватних културних појава. Тако данас и у Србији наилазимо на тренутно у свету актуелне феномене, пре свега у масовној култури2, сусрећемо се са чиклит-књижевношћу као делом хрватског књижевног стваралаштва почетком 21 .ог века, хомосексуалношћу као све присутнијом филмском3 и књижевном темом како у Србији4, тако и у Босни или ←229 | 230→Хрватској5. У истом контексту ситуиран је и први и до сада једини роман Барби Марковић6 „Излажење“ (Ренде, Београд 2006) ,чији су главни ликови, како читамо у једној од рецензија7 три девојке и један младић са својим gay coming outom, и који је непосредно по објављивању преведен на немачки и штампан код једног од најпознатијих немачких издавача8 - шта с обзиром на карактер савремене немачке рецепције српске и других јужнословенских књижевности не зачуђује9. Пуно интересантнији је у оквиру теме о којој овде говоримо текст на корицама немачке верзије поменуте књиге:

„Савремена поп-књижевност на немачком језику долази из Београда. Тамо је Барбара Марковић, германисткиња, клуберка и фан Томаса Бернхарда, у његовој класичној приповетци „Gehen“ дошла до неочекиваног откића: преводећи појединачне реченице не само са немачког на српски језик, већ истовремено и преносећи их из стравичности Бернхардовог Беча у страву ноћног живота послератног Београда10 - открила је да те реченице неочекивано стварају – у истој мери лако колико и неумољиво – један потпуно нови, а притом и потпуно бернардовски ремикс: “Кретање“ постаје „Излажење“, катастрофа у Рустеншаховој радњи за продају панта←230 | 231→лона претвара се у Social Suicide , „социјално самоубиство“, на Пластикмановом11 концерту, а из Штајнхофа, болнице за умоболне, доспева се до финалног повлачења пред телевизијски екран – реченицу по реченицу, са свом попут каскаде снажном, громовитом снагом оригинала.“12

„Излажење“ значи не само да у српску књижевност тако рећи директно уводи Томаса Бернхарда, без да је овај аустријски аутор у значајнијој мери реципиран у овдашњој култури13, већ и, ако је веровати рецензенту, конституише део савремене књижевности на немачком језику. „Излажење“ је иначе од стране ауторке експлицитно окарактерисан као „хејтерски“ роман, дакле „мржњачки“, „огорчен“ , као код Томаса Бернхарда који није био превише одушевљен својом аустријском домовином. Је ли Барби Марковић европска ауторка, а њен роман дело европске књижевности? Шта је са језиком, преводом, оригиналом, жанром? Независно од питања присутности аустријског аутора у српској култури, реч је очигледно о једној потпуно другачијој појави, за разлику од хипотетичке рецепције стваралаштва Рада Драинца например на немачком говорном подручју или српске рецепције Хелделина или Рилкеа (да останемо у домену немачке књижевности) и на тај начин укључивања у токове европског песништва.

Али да се вратимо наведеном примеру Барби Марковић, који може да послужи као илустрација књижевних појава и односа у данашњој Европи и шире. Некада редак случај да се књижевно дело, настало у оквиру неке од „малих“ европских књижевности, кратко време по објављивању појави у преводу на неки од „великих“ европских језика је нешто са чиме се од деведесетих до данас чешће срећемо – поменула бих поред неизбежног ←231 | 232→Џевада Карахасана, за новије време пре свега случај Иване Сајко. Ова хрватска ауторка је „ у једном интервјуу истакла да је каријеру почела тако што је улагала у превођење / својих/ драма како би могла бити присутна на европској сцени.“14 Та врста личног ангажмана и мотивација аутора која уз то иде не представљају ништа зачуђујуће - подсетимо на то да је Александар Тишма своје боравке на франкфуртском сајму књига на пример редовно користио у сврху покушаја пласирања својих романа у иностранству и да је сам пронашао и ангажовао своју прву преводитељку на француски15. Сајко међутим то чини пре него што је у самој Хрватској постала позната то јест пре него што је њен уметнички рад, а пре свега нови тренд у позоришној уметности, такозвано постдрамско позориште, тамо био прихваћен16. Ради ли се о европској ауторки, европском стваралаштву? Тешко је у овом и другим сличним случајевима одговорити на то питање17, не само стога јер није могуће разграничити етаблиране уметничке вредности и мејнстрем од маргиналног, трајно вредно од појава кратког даха.

Александар Тишма није у овом смислу европски писац и не излази попут горе описаних аутора и дела на тај начин из оквира једне „мале“, „националне“ или просто појединачне европске књижевности. Он то није наравно ни због чињенице да је лауреат неколико важних европских књижевних ←232 | 233→награда18, нити због константног стављања његовог стваралаштва у контекст такозване Средње Европе, како то налазимо у вредновањима не само једног Ђерђа Конрада19, већ као „опште место“ у освртима Тишминих француских, италијанских , холандских и других мање или више упућених рецензената20. Атрибут „европски“ се у овом излагању другачије разуме. Тишма је европски писац пре свега по темама којима се бавио и по везивању за историју 20.ог века и појаве које су га окарактерисале. Мисли се на два тоталитаризма, нацистички и комунистички21, на холокауст и проблем насиља. Имајући у виду Тишмину делимичну индиферентност, његов особит став у односу на историјске догађаје чији је био сведок, а често и учесник, као и његову концентрисаност на лично у смислу приватног живота и сопствене психичке датости, ова тврдња о његовом „европејству“ базираном на историјским аспектима може изгледати мало вероватном. На први поглед се чини да политика, идеологија и слично нису нешто примарно за Тишму као човека и као аутора.

Дневничке белешке нас обавештавају о Тишмином краткотрајном политичком конформизму непосредно по завршетку Другог светског рата22. Осим тога налазимо спорадичне записе о политичкој ситуацији у земљи, на пример у првој половини седамдесетих23, често уско повезане са питањима културне политике и културног живота, које зачуђују својом ←233 | 234→отвореношћу24. Политичке белешке везане за Косово и неке од политички акцентованих догађаја у култури25 почетком осамдесетих година настављају се у деведесетим интензивнијим размишљањима о узроцима ратног сукоба и распада земље. Тишма, који у свом дневнику ни једном речју не помиње догађаје у Мађарској 1956. године26 или пак смрт Јосипа Броза , али зато бележи „пад у немилост“ Јованке Броз, очигледно није тако ахисторичан и аполитичан или тачније у толикој мери конформиста како се то на први поглед чини. То се одражава и у његовом књижевном делу, како показује пре свега „Ибикина кућа“ и аутореви драмски текстови.

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.