Show Less
Restricted access

Gedächtnisraum Literatur – Gedächtnisraum Sprache: Europäische Dimensionen slavischer Geschichte und Kultur

Festschrift für Svetlana und Gerhard Ressel

Series:

Edited By Alexander Bierich, Thomas Bruns and Henrieke Stahl

Die Festschrift ist Herrn Professor Gerhard Ressel und seiner Ehefrau Dr. Svetlana Ressel-Jelisavčić zusammen gewidmet. Ihre menschliche Verbundenheit führte im wissenschaftlichen Bereich von Forschung und Lehre zu einer Vielzahl gemeinsam verfasster und veröffentlichter Beiträge im In- und Ausland und ebenso gemeinsam abgehaltener Lehrveranstaltungen. Sowohl in der Forschung als auch in der Lehre zeigten und zeigen sich dabei die Jubilare als Slavisten im besten Sinne des Wortes, haben sie in ihrer langjährigen Tätigkeit doch nicht nur verschiedene slavische Sprachen abgedeckt, sondern darüber hinaus in gleicher Weise die drei Säulen der Philologie, die Sprach-, Literatur- und Kulturwissenschaft.

An der Festschrift hat sich eine große Zahl von Freunden, ehemaligen SchülerInnen, MitarbeiterInnen und KollegInnen mit Beiträgen beteiligt, deren Bandbreite von einzelphilologischen, sprach- wie literaturwissenschaftlichen Aspekten der Slavistik bis hin zu übergreifenden, interdisziplinär ausgerichteten kultur- und geisteswissenschaftlichen Fragestellungen im gesamteuropäischen Kontext bestens geeignet ist, das vielschichtige Schaffen von Prof. em. Dr. Gerhard Ressel und Dr. Svetlana Ressel-Jelisavčić zu reflektieren.

Show Summary Details
Restricted access

Ономатопеја – чуло заборава у књижевном тексту?

Ономатопеја – чуло заборава у књижевном тексту?

Extract

Мина М. Ђурић (Београд)

„Заборави своје памћење заборави свој заборав” (Матић 2005: 15).

У контексту авангардних школа и праваца, а посебно руског формализма, француског и српског надреализма и циришког дадизма, радови Џејмса Џојса, Растка Петровића, као и неких представника немачке књижевне авангарде (нпр. Курта Швитерса),1 чине интригантан корпус за постављање питања о стваралачко-језичком средству памћења и/или заборава миметичке референцијалности у књижевном тексту – о ономатопеји. Како текст заборавља језик не би ли га обновио у уметничком делу? Како језик заборавља стварност не би ли је литерарно оспољио у тексту? При томе се, пре свега, има у виду однос уметника према сложеној дијалогичности ознаке и означеног,2 вербалног и предвербалног,3 али и према току свести, интердисциплинарном споју фотографског и текстуалног, улози несвесног, музичко-аутоматског писања (Aubert, Jolas 1979), и то кроз раван анализе ономатопејског у књижевном тексту и његове улоге у динамици памћење/заборав.

Типолошки гледано, ономатопејске речи могу бити нелексичке и лексичке (Attridge 1984: 1120, 1129), подељене у односу на степен (не)заборављања миметичког, као и према томе колико су у основи ономатопејског неологизма присутне асоцијације и алузије на постојану реч или речи (Attridge 1984: 1131), активиран процес стварања нових речи, тј. Колико је реципрочна веза између семантичког и фонетског, графичког, морфолошког (Attridge 1984: 1129–1131).4 Стога би се и функција ономатопеје у књижевном тексту могла дефинисати на следећи начин:

“The iconic force in language produces an ENACTMENT of the fictional reality through the form of the text. This brings realistic illusion to life in a new dimension: as readers we do not merely receive a report of the fictional world; we enter into it iconically, as a dramatic performance, through the experience of reading” (Leech, Short 1982: 236; Аttridge 1984: 1118).

Дакле, ако се одређење везе фикционалног и нефикционалног света претпоставља на иконичкој равни, илузија реалности се доноси не само као извештај фикционалног света већ и као драматичност ономатопејске представе, у коју је читалац уведен иконички.5 Иконичност ономатопеје и на звуковном, али и на графичком плану, представља углавном полифон, поновљен материјал.6 Иако би ово требало да буде залог за дуже памћење инкорпорираног миметичког материјала, није истовремено и осигурање да ономатопеја од модернистичке, преко авангардне до књижевности извесних постмодернистичких одлика неће „заборавити” неке од својих „основних” функција.7 Хипотеза која се овим радом проверава тиче се односа процеса модернизације књижевности 20. века и ономатопеје на примерима модернистичког, авангардног и текста са најавама неких постмодернистичких особина: претпоставка је да у модернистички интонираним текстовима ономатопеја представља траг који је директна веза са

светом мимезе, што указује на превагу чула слуха којим се ономатопејска драж региструје, да у авангардном тексту ономатопеја ангажује симултано-синестезијско удруживање чула слуха и вида у целини бића која је перцептивна, док у тексту постмодернистичких обележја лексичка ономатопеја често заборавља своје миметичко порекло, бива ослоњена на чуло вида и постаје више ономатопеја текста, него ономатопеја спољашњег света. Стога ће истраживање посебно занимати како ономатопеја авангардног текста инкорпорира, а ономатопеја текста постмодернистичких особина заборавља неке одлике ономатопеје модернистичког текста, али и стварносног (ономатопејског) звука, производећи нову стварност текстуалног (ономатопејског) вида, тј. како се целином бића прима ономатопеја авангардног текста, види ономатопеја постмодернистички интонираног текста и заборавља како звучи ономатопеја модернистичког света.

Као могућа основа језичко-уметничке теорије Џојсовог Стивена Дедалуса, ономатопеја се неколико пута појављује већ у првом поглављу Портрета уметника у младости:

“And all over the playgrounds they were playing rounders and bowling twisters and lobs. And from here and from there came the sounds of the cricket bats through the soft grey air. They said: pick, pack, pock, puck: little drops of water in a fountain slowly falling in the brimming bowl. (...) All the fellows were silent. The air was very silent and you could hear the cricket bats but more slowly then before: pick, pock. (...) The fellows laughed; but he felt that they were a little afraid. In the silence of the soft grey air he heard the cricket bats from here and from there: pock. That was a sound to hear but if you were hit then you would feel a pain” (Joyce 1996a: 46–47, 49, 50; подвлачења М. Ђ.)

Фреквенција ономатопејских речи и одјека спољашњег света у свести субјекта у директној је зависности од промена околности и у својеврсном је декрешенду (4:2:1) због Стивенове перцепције спољашњости као кулиса нелагодности у којима се налази. Зато се у последњем, условљеном поређењу, ономатопеја звука крикет палице метонимијски поистовећује са осетом бола, што указује на извесну дестабилизацију статуса миметичности у тексту. Ипак, међу последњим речима првог поглавља, попут мотива фуге и прстенастог оквира, у представи спољашњег света који остаје недодирнут и незаинтересован за промене појединца, што се пак постепено враћа из поремећене равнотеже, јавља се поновљен први низ ономатопејских речи у сродној слици:

You are not authenticated to view the full text of this chapter or article.

This site requires a subscription or purchase to access the full text of books or journals.

Do you have any questions? Contact us.

Or login to access all content.